Mi u Dalmaciji imamo jednu foru. Ako želimo nekog "dignut", iznenadit da ostane u čudu znamo reći: "Papa se ubio." Oni koji se ulove pomisle da se papa stvarno ubio, a u prijevodu samo znači da je netko pao pa se udario. Uvijek nakon toga ide smijeh. 😉
Već par godina sumnjam da imam autistične karakteristike ili čak blag autizam. Nekoliko psihijatara kod kojih sam išao zbog anksioznih problema je negiralo na to kada sam pomenuo da sumnjam. I ako znam da se u Srbiji teže daje dijagnoza kod osoba preko 20 godina odnosno starijih, dok na zapadu mnogo lakše. Jako dobro se maskiram pa možda neko kad me vidi ne bi gotovo ništa ni primetio. Na testovima za autizam, pogotovo profesionalnim i samo za odrasle negde sam na granici. Pa sam u nedoumici da li zaista jesam ili ne. Svakako i da jesam i da nisam ne menja generalno ništa sem što bi mi bilo lakše...
Raskinula sam veridbu zbog gluposti. Sad i godinu dana nakon toga patim i krivo mi je. A nazad ne postoji..
Izgleda da sam shvatio da sam prsao. Od malena se nikada nisam bavio sportom, nebitno sad što. Anti-talenat. Sreća pa mi idu nauka i knjige super. To sve ima posledice po fizički izgled i motoriku. Sad mi se čini i da kad mi neko kaže da sam naučnik da je to prozivka. Uglavnom sad mi nešto pade da se upišem na kik-boks (mada ideju imam još od ranije). Interesuje me, a stomak mi se uvrće na ideju. Obuzme me neka neprijatnost iako imam želju. Evo ceo dan se premišljam oće kaki-neće kaki. Kad bih nekome iz okruženja rekao ismejali bi mi se u lice. Dal' zbog izgleda, pomirljivog stava. Dal' možda imam neke retardirane pokrete ili sam isfeminiziran? Niko mi ne bi rekao iskreno zašto. Ma i nije mi toliki trip da me neko patosira, veći mi je trip da se pojavim tamo ovako mršav kao štangla da udarim nogom džak i padnem kao sveća. Sve kažem boli me kurac idem, ali na kraju odustanem. Tako uglavnom za sve vezano sa sportom sem kad odlučim da vežbam kući. Mozak mi vrti misli kao rotor.
Nekad drugi ne vide da odbijaju druge svojim ponašanjem, ali da im to kažeš jako bi se uvrijedili. Jedan primjer je moja sverkva. Žena je pesimistična, uvijek ogovara druge i onda se čudi što nema prijatelje i što joj ni djeca ne dolaze često u posjetu. Ona mi pojede svu pozitivnu energiju. Drugi primjer je moja dobra prijateljica koja nije bila u vezi skoro 8 godina. Isto ne vidi da svojim ponašanjem odbija momke. Iako je dobra kao osoba, ali nekad može biti naporna i voli biti u centru pažnje. I onda se žali kako nema normalnih. Ima ih, samo ne žele tebe.
Dužna sam roditeljima 4000€, a trenutno ne radim, samo zato što me je strah da neću moći položiti ispite na fakultetu, i na jednom predmetu je prisustvo obavezno, inače ne može da se položi. Pa čekam da barem to gdje je prisustvo obavezno položim, a do tad crkavam od stresa i muke, kosa mi je opala čitava, ali znam da će biti sve dobro.
Imam 24 godine, i nedavno sam se iz inostranstva preselila za Beograd radi studiranja.
Željna sam izlazaka, druženja, i ostalog što sam kao mlađa propustila.
Ali nemam s kim da izađem, jako bih volela da nađem prijateljice makar sa nekim kafu da popijem.
Da upisujem kurseve i ostalo, zaista nemam novca.
Ne znam šta da radim, odakle krenuti?
Mojima nije bilo drago kada sam im rekao da mi je devojka latino Amerikanka i da je volim.
Toliko sam puta bio povređen da se više jednostavno ne vezujem za ljude. Niti sklapam prijateljstva niti ulazim emotivno u odnose. Ništa. Poslednja devojka me napustila i to me baš dotuklo. Imam neko društvo i viđam se sa par devojaka povremeno, ali potpuno sam ravnodušan prema svima njima. Nadam se da ovo stanje neće potrajati, ali ne vidim izlaz.
Kako prestat jest slatko? Debljam se i smeta mi to. Pokušam jest manje i zdravije al to slatko....to me ubi..čokolada...kolač... Kad sam pod stresom imam osjećaj da će čokolada sve riješit.. Ako samo pomislim da ću probat izbacit slatko već mi se plače i osjećam se kao da onda nemam čemu da se radujem.. da samo smanjim ne mogu jer nemam granice.. 😭😭