Djecu jedne sestre obožavam i sve bih dao za njih, dok djecu druge sestre ne mogu smislit...
Često na facebooku idem na profile ljudi koji su umrli i gledam njihove slike, ne znam zašto to radim, jedan dečko iz susjeda poginuo je na motoru prošlo je nekoliko godina ja gledam njegove slike, neki dan dečka koji je bio popularan udario je vlak i umro je ja gledam njegove slike na fejsu ne znam zašto.
Poljubila sam se sa oženjenim likom i osjećam se tako loše zbog toga.
Osećam se manje vredno zato što nisam očistila prethodnu godinu.
Volela bih da svet učinim boljim mestom. Nemam nikakvih grandioznih ideja. Znam da ne mogu da rešim nijedan rat ili napravim vakcinu protiv HIV-a, ali bih želela da na nekin način, u ovom malom delu sveta koji dotičem, napravim pozitivnu razliku i to na duže staze. Tražim gde mogu da volontiram, kome je pomoć najpotrebnija u odnosu na ono što ja realno mogu da dam. Kad bi barem polovina svih koji ovo pročitaju uzela da nekome pomogne, na koji god način... Na mikronivou je to malo, ali gledano ukupno, itekako je velika stvar.
Danas me je bilo sramota na poslu koliko ništa nisam radila. Danima sam u nekom lošem raspoloženju, najviše zbog plate i pozicije koju nikako da mi zamene. Posao držim u malom prstu, realno za 2 sata završim što neko ne može za 8. Kapiram da je vreme da idem dalje… a sve se nadam da će mi dati bar malo veću platu pa da se aktiviram, ovako bukvalno radim koliko me plaćaju i to je to. A žao mi je da odem odavde gde bez mene mnogo toga ne može da funkcioniše i onda mi svi ćute, svi su fini jer im trebam…
Namjeravam upisati fakultet nagodinu samo zato što mi je šefica zla i ima više godina radnog staža nego ja života, a ne zna ni četvrtinu toga raditi što ja znam. Samo zna lagati i spletkariti.
Upisujem treći put apsolventsku godinu na fakultetu za koji sam gazila preko svega i svih samo da upišem. Iza sebe imam 45 položena ispita i sad kada je skoro kraj, ja više ne mogu. Stres, pritisak sredine i pritisak koji sama sebi stvaram me ubijaju. Dajem sve od sebe, no, koliko god učila, ove poslednje ispite ne mogu položiti iz prvog puta nikako. Želim samo da se povučem u neku pećinu van civilizacije dok ne bude gotovo..
Radim par meseci na jednom poslu i dajem sve od sebe. Stalno trčim svuda i hvatam se svakog posla, pitam kolege uvek da li im treba pomoć nakon što završim svoje. Ja ostanem da pomognem kolegama nakon što završim svoje, a neke kolege samo zbrišu kući kad svoje završe, bez da pitaju druge da li im treba pomoć. U početku sam sa svima bila okej, ali u poslednje vreme su par njih postali čudni prema meni. U smislu razgovarali su sa mnom ranije, sada se samo svelo na ćao. Ne tražim sada da mi oni budu prijetelji, ali samo se atmosfera u vazduhu promenila i oseća se neka tenzija. Moram isto da napomenem da jedino ja imam završenu školu za taj posao od tih kolega sa kojima radim, samim tim i veću platu. Ne znam da li to može biti neki faktor, s ozbirom da stalno kukaju kako imaju male plate i svakog ogovaraju. Te osobe koje ne pričaju sa mnom više su one koje najviše ogovaraju i zabadaju nos u tuđe živote. Postala je tako neka čudna atmosfera na poslu da mi se ni ne ide tamo..
Ne razumem da neko ima toliko slobodnog vremena da samo misli na ispijanje kafa po kafićima, izlaske i slično. I ja bih volela da su mi to jedine brige, ali jbg živim u velikom gradu, gde se živi brzo. Jedva se organizujem da se viđam sa porodicom i rodbinom.