Dužna sam roditeljima 4000€, a trenutno ne radim, samo zato što me je strah da neću moći položiti ispite na fakultetu, i na jednom predmetu je prisustvo obavezno, inače ne može da se položi. Pa čekam da barem to gdje je prisustvo obavezno položim, a do tad crkavam od stresa i muke, kosa mi je opala čitava, ali znam da će biti sve dobro.
Imam 24 godine, i nedavno sam se iz inostranstva preselila za Beograd radi studiranja.
Željna sam izlazaka, druženja, i ostalog što sam kao mlađa propustila.
Ali nemam s kim da izađem, jako bih volela da nađem prijateljice makar sa nekim kafu da popijem.
Da upisujem kurseve i ostalo, zaista nemam novca.
Ne znam šta da radim, odakle krenuti?
Mojima nije bilo drago kada sam im rekao da mi je devojka latino Amerikanka i da je volim.
Toliko sam puta bio povređen da se više jednostavno ne vezujem za ljude. Niti sklapam prijateljstva niti ulazim emotivno u odnose. Ništa. Poslednja devojka me napustila i to me baš dotuklo. Imam neko društvo i viđam se sa par devojaka povremeno, ali potpuno sam ravnodušan prema svima njima. Nadam se da ovo stanje neće potrajati, ali ne vidim izlaz.
Kako prestat jest slatko? Debljam se i smeta mi to. Pokušam jest manje i zdravije al to slatko....to me ubi..čokolada...kolač... Kad sam pod stresom imam osjećaj da će čokolada sve riješit.. Ako samo pomislim da ću probat izbacit slatko već mi se plače i osjećam se kao da onda nemam čemu da se radujem.. da samo smanjim ne mogu jer nemam granice.. 😭😭
Radim na poslu sa licemerima, i nadam se da ću u skorije vreme promeniti mesto rada.
Mrzim kada se ja sredim za večeru a dečko uvek nosi isto. Daleko od toga da nema para, ili da ne ume da se sredi.. ali uvek se jedino ja sredim.
1. godina ETF na budžetu, položena 4 predmeta od 10, ajde svaki početak je težak. Ove godine položena 3 predmeta od 10, e sad više nije početak težak. Baš sramotno sa moje strane, osećam veliki dozu razočerenja u sebe. Studiraće se i šest godina, pa makar i .....
Tokom razgovora sa dečkom u jednom trenutku mi je pozlilo. Imam blaži oblik epilepsije. Nisam izgubila svest, samo mi se ukočila jedna ruka, a sa drugom sam se uhvatila za stomak i u isto vreme imala ukočen pogled tako da nisam mogla ništa da izgovorim par sekundi jer me je nešto probadalo u grudima. On je se tu uplašio jer nije to očekivao. Inače je po prirodi plašljiv. Odmah je tražio da me odveze kući. Nisam odmah htela da mu kažem da imam taj problem. Za moj problem kažem tek kada odlučim da sa nekim budem u ozbiljnoj vezi. Pričali smo pre toga 2 sata i on je govorio kako mu je super sa mnom, kako mu prija moje prisustvo i da želi sutradan ponovo da se vidimo. Sve do trenutka dok mi se nije slošilo. U tom trenutku sam se uhvatila za njega kao da hoću jako da ga zagrlim. Mislim da je se i tu uplašio jer sam to uradila u trenutku kada mi nije bilo dobro kako ne bih pala.Dok me je vozio rekao je samo nemoj da umreš dok si sa mnom. Mislim da će pobeći od mene. 😓
Kada ljudi kažu da će vam sve reći u lice, da se „popravite“ (obostrano – al' samo vi da se popravljate i da vam ta osoba kaže kako, da vas usmerava, deli savete itd., kad vi njoj isto kažete – e, njoj se to neće svideti i biće besna). Međutim, svi pričaju o tome kako ćete vi da živite život, da ne možete tako, ne možete ovako itd. iako se to ne tiče njih. Poenta ovoga jeste da kažete drugima šta vam smeta, a što oni rade vama (npr. provociraju vas, ponižavaju, peckaju itd.), a ne „ja ću sad reći da nije dobro to što nije izašla iz kuće tad, što je jela u to i to vreme, baviću se njenim životom itd.). Znači samo kad vas neko provocira, radi vama na štetu i ne sviđa vam se kako se neko ophodi prema vama – e, tad treba da se zauzmete za sebe i kažete šta vam smeta.