Znam da će mnogi ovo da osude, ali moram da kažem. Putovanja bez cilja i hedonizam su rak rana našeg društva. Ljudi, ostarićete i shvatiti da nemate porodice. Pravite decu dok nije kasno.
Znam ja da keramičari, vodoinstalateri i razni drugi majstori zarađuju više nego ja sa fakultetom iako imam ok plaću za hrvatske standarde (1300€ neto). Ali taj luksuz kad se ustanem ujutro i vidim da je vani šugav dan pa jednostavno ostanem raditi od kuće to ne bi mijenjao za sve njihove pare.
Moja mama ne vozi i od kad su se moji razveli ona ovisi o drugima koji imaju auto. Ja imam svoju obitelj, i imamo jedan auto jer je meni jako potreban za posao. Ali moram priznati da me mama jako nervira jer stalno traži da ju vozim negdje. Čak i kad ne radim imam obaveza oko djece, ili žena uzme auto ako mora ići negdje dalje. Ona inače živi u gradu i ima dobar prijevoz. Nikako da shvati da ne mogu biti njezin taxi za sve.
Žensko sam, 38 godina, radim dva posla da otplatim kredit za stan i da imam za pristojan život i koje putovanje. Nemam muža ni djecu. Vozim se neki dan sa posla i pitam se kuda mi život ide. Imam super prijatelje, treniram, sve JE ok, ali točno da mi neki normalni zreli tip kaže: evo predbračni, evo prsten, hoćemo 2 djece, skladan život, on da financira- rekla bih DA.
U vreme kad mi je otkriven rak jajnika, svekrva je glumila pred publikom padanje u nesvest i da ne može bez svog sina. Dok sam bila preplašena i sama u neizvesnoj borbi koja još uvek traje, on je odleteo prvim avionom sa Novog Zelanda svojoj mami. Ni osvrnuo se nije na moju patnju i dijagnozu. Besno je reagovao da sam ja to već imala i pre, da sam krila i da se zato desila vanmaterična trudnoća pre par godina. Kao da su to njene reči a ne njegove. Stan rentamo, imam Permanent resident status i dobar posao, privatno osiguranje ali me je ostavio na kraj sveta samu posle 8 godina braka, kao da ga je tornado odneo za Srbiju. Juče mi govorio da me voli a danas stranac koji je bukvalno pobegao.
Nakon sklapanja braka odlučili smo se da živimo u njenoj kući a moj stan izdajemo. Moji roditelji, rođaci uglavnom ta neka starija populacija koristi termin da sam se prizetio u nekom negativnom kontekstu. Ja pokušavam ali zaista evo i posle 8god braka ne shvatam u čemu je problem ukoliko supruga poseduje kuću, ja stan i odlučimo da živimo u kući. Mogli smo da odlučimo da živimo i u stanu...i šta? U čemu je razlika? To je stvar dogovora i odabira. Definitivno celo okruženje ima ono nešto tvrdo balkansko u sebi.
Da pitam samo ove mame, što nikad svoje (oženjene) sinove nisu pustile na miru, što ih zovu 50 puta dnevno ili svaki dan pa pričaju po sat vremena, a sve samo da čuju "kako su" i šta mu se dešava u kući....
Pa dobro žene drage, pa da li imate dušu? Da l' ste svjesne da vaši sinovi (već sad odrasli/svjesni ljudi) imaju svoju porodicu? Da li ste svjesne da mu samo pravite problem? Da li je potrebno da svaki dan pravite analizu tuđeg života? Kako ne razumijete da ni previše brige nije dobro? Ako vam je dosadno, heklajte, vezite, pletite, tračajte sa komšinicama, na kraju krajeva je*ite se....samo puste i druge da dišu!
Žensko sam. Nije mi jasno šta tačno ženama izaziva postporođajnu depresiju? Mislim, zar nije logično da, kad rodiš dijete ne možeš razmišljati o depresiji od obaveza prema djetetu? A i ušuškane ste u toplom domu i imate da jedete, da popiješ kafu... Ne razumijem. Kao da ste nezahvalne, a sreća je u malim stvarima. Čemu ta potreba da drugi budu sa tobom, kad se zna da je to najviše na ženi sve. Drugi samo smetaju. Žena zna najbolje.
Početkom godine dečko me je ostavio jer sam bila depresivna zbog alopecije koju sam dobila zbog stresa jer je mama imala rak. Pogodio me je nedostatak empatije sa njegove strane i način na koji me je otkačio preko poruke i samo blokirao i na sve to vređao kad sam zvala i trudila se da objasnim. Sad pred kraj godine alopeciju sam izlečila, što se tiče obrazovanja i posla godina mi je bila uspešna i lepa, a sebi ne mogu da oprostim što sam se ponižavala da nekog zadržim ko nije hteo da bude tu kad mi je bilo najteže.
Ne mogu razumjeti što je s ženama koje forsiraju ova blagdanska obiteljska slikanja u studiju. Puna naslovnica žena i djece slikanih na istom kauču, iza iste pozadine s istim jastucima u rukama. One u crvenoj haljini a djeca u kariranoj odjeći. Morate baš sve kopirati jedna drugo, bar mrvu originalnosti? Da ne govorim da si muževi izgledaju natjerano na slikanje. Nije zanimljivo.