Drugarice uporno pominju kako više nismo tako mlade, a imamo 25 godina. Počele su da kritikuju srednjoškolke, a i mi smo se slično ponašale i oblačile u tom periodu. One su u dugim vezama, ja sam slobodna i odem na kafu sa nekim ko mi privuče pažnju. Izlazim svaki vikend, čak i tokom nedelje ako uklopim sa poslom, a one me gledaju čudno. Jedna mi je rekla da bi trebalo da se uozbiljim i razmišljam o deci i braku. Vreme leti. Ne znam da li je dobronamerna ili samo pakosna.
Ne znam kako ljudima koji me vole reći da želim prekinuti kemoterapiju i da želim umrijeti. Dosta je bilo. Dosta.
Srećno sam udata, imam najboljeg muža.
Poznavala sam ga prije braka i govorila sam ,,Blago onoj koja bude sa njim'' ne sluteći da ćemo nekada biti muž i žena.
Danas sa njim živim bajku i čekamo bebu.
G, volim te.
Napunila sam 40 i udajem se sledeće godine i ne mogu biti srećnija! Radim u struci, vodim naučni projekat kako sam oduvek želela. Produžila sam studije, pa sam i kasnije rodila decu i pre 2 godine sam kupila stan koji izdajem za dodatni prihod kod kuće. Delimično sam obezbedila svoje roditelje, ispunila sebi sve želje, osim udaje. Ostavila sam najlakše i najlepše za kraj. Jedva čekam da moja druga polovina, moji divni klinci i ja budemo još srećniji. Zajedno smo 12 godina i postaje sve bolje s vremenom.
Kakav je to fenomen - hoćeš da se pokažeš pred nebitnim ljudima a pred bitnim te baš briga? Trudna sam i starija sestra mi jedne čarapice za bebu nije kupila, da kaže "evo, mislila sam na vas" ali zato druge stalno obasipa poklonima (na primer, ženi koja joj radi nokte je spremila poklon jer je ova prešla u drugi lokal - ženi koju viđa jednom u dva meseca). Nije do para, nego ona ne zna ni koji sam mesec! I sva je u fazonu "ne razumem što se ljutiš". Ljutim se jer kad god ja počnem da pričam o sebi, ona me prekine, jer jelte, i neka njena koleginica je trudna i ja sada moram da znam šta se toj njenoj koleginici jelo juče!
Moj brat je sve dobio na tacni i hvala Bogu na tome, neka barem neko ima sreću da ima sprat i auto bez kredita i skoro ništa rada. Muž i ja tako i tako, životarimo. I onda dođe brat i kaže da ne zna zašto ljudi stvaraju porodicu i uzimaju se dok ne budu dobro situairani, sa dobrim poslovima i stambeno obezbjeđenj. Slažem se u jednu ruku, ali kada bi svi tako razmišljali mnogo ljudi se nikada ne bi vjenčali i imali porodicu. Postoje ljudi kao moj muž kojima je otac sve prokockao, a imali su dobre prilike i koji mora sve sam steći i zaraditi, kako kuću koja nam je san tako i sve ostalo.. A znamo kakvo je današnje vrijeme. Nekada me baš iznerviraju ljudi komentarima.
Pre deset godina su me ismevali zbog debelih obrva, veće zadnjice i širokih kukova. Večito sam bila na dijetama i nosila široko, iako objektivno nemam višak kilograma. Sad odjednom ispadoh baš zgodna, a drugačije građe nisu tako poželjne. Žao mi je mladih devojaka koje samopouzdanje grade na trendu, razmišljaju o operacijama ili zezaju druge koje se ne uklapaju. Tužna činjenica je da će svaka u nekom trenutku biti na meti društva, što zbog trenda, seksualnog ponašanja ili nekih životnih odluka.
Uopšte mi nije važno koliko je djevojka pametna, obrazovana, kulturna, iz kakve porodice potiče, koliko zaruđuje, koje je nacionalnosti, koje vjere, kakva je boje koža.. meni je jedino bitno da je dobra p.!ka. Neka dobro izgleda ostalo je moja briga.
Prijavila sam bolovanje 7 dana samo da bi se mogla naspavati.
Ove godine će biti sedma godina kako nisam doma.
Svakog Božića žena i ja obilazimo rodbinu i nosimo poklone. Nekad samo sitnicu, nekad malo skuplje, ali svi dobiju nešto. Jutros sam počeo razmišljati kome bi što mogao pokloniti i onda sam se zapitao jesam ja toliko blesav? U tih 6 godina od ženine rodbine idemo punog auta, a od mojih praznih ruku. U tih 6 Božića nitko se nije sjetio ni čokoladu umotati. Ljudi jesam ja sebičan ili tim ljudima nije stalo?