Moja žena stalno kuka kako je njoj najteže, kako žene uvek rade sve najgore poslove, kako na njih uvek pada teret, itd... Rekao sam joj ako hoćeš ajde da se zamenimo ti i ja na nedelju dana, ti radi sve moje poslove a ja ću tvoje. Baš te nedelje su nama stigla drva za zimu, 6 metra, i s obzirom da je krenula zimska sezona, treba zameniti gume na kolima, imamo 2 auta, tako da 8 guma. A njen deo poslova meni uopšte nije teško pao, uključiš mašinu za sudove, mašinu za veš, malo počistiš kuću, skuvaš ručak i to je to. Nisam jedan od onih balkanaca koje je sramota da uzmu metlu u ruke. Ali pored svih obaveza oko kuće retko kad i stignem da nešto pomognem ženi u kuhinji. A ona je posle 2 dana počela da kuka kako joj je teško i kako je bole ruke, pa smo se vratili svako svojim obavezama. Sad umesto da prihvati da nama muškarcima nije uopšte lako ona je zvala prijateljice da se žali kako sam je terao da cepa drva. Kako god okreneš mora ona da bude u pravu a ja kriv.
Drugarice u ozbiljnim vezama mi polako počinju ići na živce. Ne mogu vamo, ne mogu tamo, momak mi se ne slaže, planiramo zajedno xyz, hoćemo decu, ja hoću 1 on neće hoće više, ne idi tamo, zašto izlaziš tu itd.
Da li vi shvatate da smo mi ostale slobodne devojke i nemamo ograničenja u životu?
Ne kažem da sad treba svi da pijančimo svaki dan, ali ženo mi smo slobodne i ne zanima nas šta dopušta/ ne dopušta vaš dečko. Da li razumete da tako stvarate razdor između?
Zašto napuštate dugogodišnja prijateljstva radi nekog muškarca?
Kad raskinete nećete imati drugarice.
Od kako sam počeo da zarađujem, primetio sam značajnu promenu u svom stavu i pojavi. Ne mislim da bolju odeću, hranu, bolje mesto za život, nego na uspravan pogled, hod, snažniji stisak ruke i sl. Takođe pri razgovoru s ljudima nisam toliko stegnut, rečitiji sam, manje nervozan, nekad čak možda i preteram s iskrenošću ali vidim da me ipak više uvažavaju i da stičem poznanstva a i potencijalne prijatelje. Nije kao da plivam u parama, ali tih 180k dinara mi omogući i da uštedim, otputujem, kupim auto...možda sam površan ali daj Bože da se nikada više ne vratim u onu bedu i robiju! Nakon skoro 30 godina mučenja kroz srednju, faks, posao, dočekao sam da mogu mirno da spavam i da znam da mogu pregurati mesec.
Moja "najbolja drugarica" mi se rugala što imam klempave uši (iako to nije uopste bilo tako strašno). Nismo se čule 10 godina, i stiže mi na društvenim mrežama zahtev za prijatelja od nje. Ja je prihvatim i tako ušla da gledam slike. Ima dete koje je užasno klempavo. Samo sam se nasmejala i prestala dalje da gledam slike. E Ružice, Ružice...
Dobijem nagon za povraćanjem kad neko prosi nekoga na nečijoj svadbi. U 99% slučajeva se te osobe koje i prave to slavlje- slože, jer čisto sumnjam da neko ima smelosti da radi tako nešto na svoju ruku. Bez obzira što je to nekima normalno i simpatično, meni nije i jako mi je odvratno. Taj dan treba da bude poseban za nekoga, a ne da im neko drugi 'krade' to i baca ih u drugi plan. Meni je to jadno i bedno. Ako neko sam ne ume da zaprosi devojku, već mora na ovaj način..šta reći, a ne zaplakati. Znam da će sad biti onih koji će kontru da udaraju, kako nisam upravu itd. Ovo je MOJE mišljenje i meni to NIKAD neće i ne može biti normalno, ma šta vi pisali.
Moja devojka nije ni najmanje aljkava i neuredna što se tiče lične higijene, ali ne znam kako drugačije da okarakterišem nekoga ko kada npr jede čips ili keks, na duksu mu ostane toliko mrva da se od njega može sastaviti još jedan ceo čips/keks. Onda sve te mrve samo strese sa sebe i kaže: "Usisaće se". Da, ponekad i ona usisa (uglavnom ja), ali nije mi jasno kako je neko u stanju da svesno pravi nered, a da to nije neophodno... Čak i tanjir da uzme, opet će nekako biti sva u mrvama. Ovo je jedna naizgled sitna mana, ali kada s nekim živite zajedno, vremenom kreće sve više da smeta...
Još u srednjoj dogovorio dejt sa nekom devojkom, sav presrećan što ćemo se konačno videti, dolazim u bar gde smo se dogovorili da ćemo se naći, a ona tamo sedi sa još neka 3 lika. Vidim i oni momci prilično zbunjeni, vrlo čudna atmosfera, a ona priča sa svima kao da se ništa ne dešava i kao da smo se svi zajedno dogovorili da se nađemo. Posle 20 min ode ona do WC-a, ja pitam one momke da li su i oni trebali da idu kojim slučajem na dejt samo sa njom, sva trojica u glas- DA JBT, i dogovorimo se da, pošto smo očigledno na kastingu a ne na dejtu, ostavimo pare za račun i izađemo napolje. Usput odlučimo da odemo nas četvorica dalje negde na pivo, i evo nas i dalje se družimo posle toliko godina :D
U vezi uvek obratite pažnju na sitnice. Kako se ophodi prema roditeljima, sestri, bratu, kako prema životinjama. Obratite pažnju na njegove komentare, pogotovo one u šali, ako osetite da vam nečim utiče na samopouzdanje. Sve te male stvari preko kojih prelazimo kad se zaljubimo kasnije prerastu u nešto veliko što vas psihički, ali i fizički može uništiti. U poslednjoj vezi sam od samog početka ignorisala to što mog psa nikad nije pomazio, što je smatrao da je dužnost žene da samo ona radi po kući, što mi se podsmevao kad god bih progovorila u društvu... Tek kad smo raskinuli shvatila sam koliko me je psihički uništio. Molio me da se pomirimo, ali naravno da nisam htela. Već sam videla koliko bi mi život sa njim bio mučenje.
Danas sam se tako izderao na ženu jer po ko zna koji put me opominje šta da radim u saobraćaju, plaši se svega pa i tih nekih situacija koje se dešavaju na cesti, i stalno me opominje, i rekao više puta da to ne radi jer mi nabija nervozu, vozim 15 godina i jako sam dobar vozač, ali ne vredi, ona kaže ne mogu bojim se bojim se i to je kraj... Bukvalno ima fobiju od vožnje u autu, a i sama vozi... Ništa mi nije jasno, ali me to opasno iritira, mnogo priča mnogo se meša u ono što je se ne tiče i to me izluđuje.... Zajedno smo sedam godina i super se slažemo, ali nekad baš zna da pretera, ubi me taj njen jezik, ali ubi!!!!
Već neko vreme ne radim i aktivno tražim posao. Visokoobrazovana sam, imam više od 10 godina iskustva, pričam 3 jezika. Ni od koga nisam tražila pomoć da bih se negde zaposlila, iako sam do sada gledala drugima da pomognem kad god bih mogla. U svoj toj muci ja se požalim "prijateljici" kako mi je teško i kako mi to utiče na samopouzdanje nakon čega mi je predložila da se zaposlim u jednoj prodavnici. Šokirala sam se i samo rekla kako nisam za takav posao. Naravno da je kasnije komentarisala kako mnogo biram i kako bi trebalo da budem realnija. Moja realnost je da sam učila, išla na seminare, radila dok je ona gledala kako da se bogato uda. Izvinjavam se što vrednujem svoj dosadašnji trud pa ne želim da provodim dane na poslu koji mi je težak i neisplativ. Trenutno izbegavam druženje sa njom jer mislim da mi ne želi dobro.