Između brata i mene je dve godine razlike. Ja studirao, on išao u trogodišnju, ja radim u struci i dobro mi ide, on radi primarno u kladionici i povremeno fizikališe, ja ulagao novac u porodicu (za račune, nameštaj, štagod, njemu pozajmljivao mali milion puta), on sve na izlaske i auto. Nije loš čovek, da se razumemo, ume i on lepo da zaradi sa strane i ništa mu nije ispod časti. Međutim, omaklo mu se i jednoj neuspešnoj lokalnoj sponzoruši je napravio dete posle 3-4 meseca "veze". Naravno, tamo negde u sedmom mesecu trudnoće je oženio pošto bi bila sramota dobiti vanbračno dete. Odjednom se oslobađa zajednički porodični stan koji se izdavao (o čemu sam ja najviše vodio računa) da bi se oni uselili, a tata malo po malo baca fore kako će bratu prepisati sve što ima jer on se ipak "ostvario" kao otac, dok ja kao stariji nisam...inače nemamo ni 30 godina. Ne znam šta da mislim, stric kaže da već sad nema nazad i da će se odnosi u kući zauvek promeniti na gore...nije fer.
Imam problem da, kad god uđem u neku raspravu ili ako neko vikne na mene i slično, prva moja reakcija budu suze. To me baš nervira i voljela bih da mogu nekako da se suzdržim, posebno u takvim momentima kad treba da odbranim sebe i svoj stav. To su možda samo 3-4 suze, valjda iz bijesa nekog, koje kad očistim, mogu, čini mi se, svijet da pokorim posle toga. Ali džabe, te 3-4 suze učine da izgledam nezrelo i previše osjetljivo i ne znam kako da se ponašam posle toga.
Žao mi je što sam mnogo učila tokom školovanja. Bila sam pametna za školu, ali sam glupa za život. Ništa nisam ni proživjela a ni doživjela. Dok su drugi izlazili, putovali, živjeli, ja se zatvorila između 4 zida i spremala ispite. Od fakulteta nemam ništa! Ja sam niko i ništa! Roditelji su me tjerali da učim i strašili da ću biti propalica i klošar bez "jake škole". Da ću hodati po cesti kao luda. Ne znate kakve su to priče bile. A danas, gledam sve suprotno. Ja sam propalica koja nema nigdje ništa a ti koji su bili "loši u školi" su progledali. Znaju da naprave pare. Mnogo se kajem i teško mi je. Vrlo sam nesnalažljiva.
Mnogo sam se razočarao svoju ženu i ne znam kako sad dalje. Imam 25, ona 24 i zajedno smo od kraja srednje škole. Oboje smo porodični tipovi, pričali smo o tome kako ćemo imati troje dece još od prve godine faksa. Venčali smo se prošle godine. Od onda smo planirali kako ću ja naslediti porodičnu firmu, a ona će biti nastavnica tako da ima vremena da odgaja decu. Ja sam posle faksa šljakao dan i noć, dolazio polako do para, krenuo da gradim kuću za nas uz pomoć svojih. Završila je biologiju u roku, zatim najlepša svadba i ona kaže da bi master. Ok, godinu dana mastera. I sad ona ne želi da živi naš san, hoće da ode u Švedsku da istražuje neko lekovito bilje. Neće sada da rodi, kaže da ima vremena za to. Očajan sam i pitam se da nema drugog na tom šugavom masteru. Toliko smo čekali ovaj zajednički trenutak i ona sada sve to odbacuje.
Ne razumem muškarce koji ne žele biti s vama, ali vam se nakon nekoliko godina jave i odjednom može veza, ma može sve. Naravno, neće nikad priznati da je to zbog toga što ne mogu imati onu koja je vam njihove lige, a i vreme im da se žene. Najgore mi je što mi jedan govori da ja nisam pre htela vezu, a zapravo nije on. Ja kažem da mi je rekao da ne bi bio s toliko mlađom i da nema od veze ništa, a sad govori kako to nije tačno i da nije to rekao. Pa ne budite kukavice i priznajte. Nisam glupa da budem s takvim. Nisi me hteo, ganjao druge i sad kad nije uganjao, mogu i ja. Ma kako da ne.
U Srbiji svi kukaju kako su malo plaćeni, ja sam ostavio kancelarijski posao za koji sam bio plaćen 70 000 dinara s tom platom je nemoguće izdržavati samog sebe a ne porodicu. Plata se poveća samo ako ode minimalac gore nešto dodatno ne. Za tih 9 sati što sam odvajao da bi išao na taj posao ja u poslu keramičara tih 70 000 zaradim za 3-4 dana. Pritom imam pauzu od 20 min i za ručak sat vrmena. Pedatno radim sve poslove završavam i pre zadatog roka te me neke gazde lepo i nagrade. Vikend mi je slobodan uvek da gledam sport ili odem negde. Pristojno živim, malo štedim za crne dane mada uredno imam priajvljenu firmu na koju plaćam i doprinose. Кad imam više posla tj kad dođe to lepše vreme po potrebi angažujem mladog radnika jer studentariji uvek treba novca da zaradi za iduću godinu. Posla ima koliko hoćete, mobilni malo malo pa zvoni za nove poslove prihvatam sve ko želi da uradi pločice. Ne kajem se što sam promenio posao. Jeste malo zahtevniji ali i smirenije je nego na starom poslu.
Prekinula sam dugu vezu prije godinu dana. Od tada već nekoliko mjeseci pokušavam naći nekoga preko Tindera i moram reći da je to toliko emocionalno iscrpljujuće. Zadnja situacija je bila da sam izašla s jednim dečkom par puta, zadnji put me pozvao kod sebe u stan. Već prije sam mu rekla da neću odmah spavati s njim, da ga ipak prije želim upoznati, na što je on rekao da nema ništa protiv toga. Kad sam došla, tako je i bilo. Odlazim kući i od sljedećeg dana slabije mi se javlja. Pitam ga da se nađemo, izmišlja izlike. Onda sam ga direktno pitala izbjegava li on to mene, ili stvarno nema vremena, na što mi odgovara kako jednostavno nisam njegov tip. Eto, možete li vjerovati, ista osoba koja mi je prije koji dan govorila da sam super, da će biti zanimljivo upoznati moje prijatelje i ja njegove itd. Znam da ne bih trebala, ali stvarno se osjećam slomljeno i gubim nadu da ću ikada ikoga naći.
Pre dva dana mi je pozlilo u gradskom prevozu u Beogradu, pala sam pred punim autobusom ljudi, povredila kolena i udarila glavom. Sećam trenutka kada je počelo da mi crni pred očima i trenutka kad sam čula jednu ženu koja je ponavljala "Podignite ženu udariće je vrata autobusa". U momentu kad su me podigli ja sam došla sebi, žena je insistirala da skinem kaput i masku da dođem do vazduha. Naišli smo na stajalište i ja sam izletela iz autobusa jer me je čekao taksi za povratak kući. Mislila sam da je to trajalo svega 30ak sekundi. Najcrnje od svega je što sam i juče morala da idem do Beograda, ovaj put naravno sa pratnjom i izmerila da je od trenutka kad sam se onesvestila do trenutka kad sam došla sebi prošlo minut ipo. Da li je realno da sam ja na podu ležala duže vreme bez da je iko pokušao da mi pomogne dok žena nije počela da viče. Ovim putem želim da joj se zahvalim. Strašno je kakvi smo ljudi postali, ja sam u četvrtom mesecu trudnoće i beba je hvala Bogu dobro.
Dobili smo prvo dete 2005 drugo 2008. Njegovo ponašanje stalno čudno, govorio mi godinama da ne želi zakonski brak jer papir nema značaj sve to nekako trpjela zbog djece a i voljela sam ga. 2021 život mi se okreće skroz jer saznajem da ima ćerku 2004 godište u drugom gradu ali ni sa tom ženom nije vjenčan. Njoj je prodavao priču da ide da radi u veći grad da bi im obezbjedio bolji život i dolazio jednom mjesečno dok njoj posle 17 godina to nije postalo sumljivo pa došla da ispita. Sada se oporavljam polako imam 49 godina i držim se zbog djece ali život dvije žene i troje djece namjerno upropastio jedan muškarac..
Mogu da shvatim da mladi parovi koji planiraju brak i djecu, nemaju svoj stan i auto. Ali, da neko planira brak i djecu a da nema minimalno 15 000€ usteđevine to ne mogu da shvatim. Pod tim mislim ukupno obe strane da imaju toliko.
Većina njih nemaju uopšte nikakve ušteđevine a ni primanja im nišu nešto bajna. To bi sve bilo okej da ne planiraju djecu.