Bivša je rođena i živjela je veći dio života u kući. Iako je iz (šireg) centra grada, kuća joj je nekako bila zaštićena od buke i glavnih saobraćajnica. Totalno je naviknuta na tišinu. Biti u nekom stanu, to joj je bučno, skoro nikakvu muziku ne podnosi, telefon joj zvoni poprilično tiho, ma sve što se tiče zvuka joj uglavnom smeta. Povrh svega toga je inače osoba koja je svadljiva i nema nešto puno strpljenja. Kad ste kraj nje, morate da se ponašate kao da hodate po jajima; Jedan pogrešan korak i haos.
Imao sam raznih veza, ali za ovu mi je toliko olakšanje što se završila. Nemojte kao ja trpjeti ni 1% više nego što apsolutno morate.
Da nije bilo moje bake, ja danas ne bih bila živa. Pored rodielja koji su videli samo stariju sestru, ja bih umrla od gladi i hladnoće da nije bilo bake. Spavala sam u hladnoj sobi, jela ono što sestra neće, nosila njene stare stvari. Sa 11 godina sam se poverila baki, koja me je odmah uzela kod sebe (naravno, roditelje nije bilo briga). Tek tada sam počela da živim pristojno, kao i sva druga deca. Bako, nikada neću moći da ti se odužim za sve što si uradila za mene. Volim te 🩷
Žena inače ne depilira intimnu regiju, a kako je počelo hladnije vreme, više ne uklanja ni dlake sa nogu, stomaka, pazuha. Sada je svuda već ozbiljno dlakava i to me neverovatno pali, voleo bih da je uvek tako.
Moja kćerka je oduvijek željela jedno naše zajedničko putovanje. Molila me 100 puta, rekla da će ona platit 2-3 dana, ali uvijek sam mislila ima vremena, potrošit će novce bezveze i slično. Preminula je u svojoj 27.godini, a ja, ja si mogu oprostiti sve, ali to prokleto putovanje nikad.
Sa jednim dečkom sam nekoliko mjeseci u vezi. I sad saznam da je on bio u braku to jest razvodi se, ali meni to nikad nije rekao. Znači sakrio mi je da je oženjen svejedno što je u procesu razvoda braka. Osjećam se užasno, u jednu ruku mi je toliko žao, jer taj momak nije imao manu. Bio je toliko perfektan i savršen prema meni. Razumijem sigurno njegov strah da se bojao činjenice da ne bih pristala biti s njim da znam da je već bio u braku, ali trebao je biti iskren od samog početka. A ja mislim da nemam snagu da oprostim ovakvo nešto, i žao mi je zbog toga! Ne znam hoću li se jednog dana pokajati zbog te odluke, jer ponavljam dečko je bio jedan od najboljih muških osoba prema meni u životu!
Moje društvo se polako ulazi u brakove, osniva porodice stižu i bebe, ali imam jednog ortaka koji je nepokolebljiv u stavu da on ne želi da bude otac jer ima bojazan da neće biti dobar u toj ulozi i ne želi da nekom nedužnom biću upropasti život. Ja sam ga oduvek bodrio i nagovarao da promeni svoj stav, ali kako ljudi u mom okruženju dobijaju decu i kako se njome bave pre svega, voleo bih zapravo da su neki od njih imali stav poput tog mog drugara, a njega više ni na šta ne nagovaram i zapravo poštujem odluku. Možda jeste kukavički ali je pošteno! I što jeste najvažnije neće se nikome u**ati u život.
Muva me lik od 33 koji nema vozačku dozvolu! Želim vikende van grada, ali ne da budem taxista ili ne daj bože busom da idem! 0 bodova.
Raskinula sam dugu vezu sa dobrim momkom koji je svima davao 100% sebe i uvek bio tu za njih i shvatila sam da za nas neće ostati ništa. Treba mi neko kome će prioritet biti naša porodica, a ne da čini usluge svima okolo i onda natovari sebi probleme na vrat i kući dođe mrzovoljan i ispijen. Svi su me kritikovali i pričali da sam luda. Danas sam čula da je u dugovima i da se uzajmio kod kamataša da pomogne prijatelju. On više nije slobodan momak, ima ženu i malu bebu i dalje se nije promenio. Sada svi kažu da sam tada bila u pravu.
Sjednem neki dan za stol i kažem ženi pa ne mogu više, dolazi sin koji ima 4 godine stane kraj mene i kaže “tata ti si moj heroj” ta rečenica iz njegovih usta mi je dala snagu koju nitko ne može slomit u meni!
Udata sam već par godina. Osjećam da se mijenjam na gore, ne sviđa mi se to, nisam zadovoljna sama sobom, ali ne mogu si pomoći. Osoba od prije udaje i sada koja sam postala nije ista osoba. Imam osjećaj da porodica u koju sam se udala iz mene izvlači sve one moje najgore osobine. Ispočetka sam šutila, trpila, plakala. Ni od muža nikad nisam imala neke podrške. Međutim sada sam počela pričati, svađati se, otresati od sebe i tjerati sve u pm. Ne dopuštam da mi iko išta loše kaže pa ni u šali. Inače nisam svadljiva osoba, ne volim konflikte, ali sredina u kojoj se nalazim me s vremena na vrijeme natjera da budem zlo od žene. Ne volim što sam postala takva, volim sa svima da lijepo komuniciram, s osmjehom. Ali ponekad nemam drugog izbora. Sama na sebe se ne mogu naviknuti. Uvijek u prsima osjećam neki pritisak, kao da se gušim. Ne znam više šta da radim...