Moje dete ima 6 godina i autizam. Zna da računa preko 100, čita i piše oba pisma, voli slikovnice i enciklopedije, zna milion stvari. I da napomenem, niko ga nije terao da nauči, samo smo pratili njegova interesovanja. Da bi mi njegova vaspitačica u vrtiću rekla: bolje da ste ga učili da komunicira. Sve se u meni slomilo. Gomila živaca, suza, para, edukacija, neprospavanih noći, vežbi, tretmana... I dođe neko needukovan po pitanju autizma (ko ne shvata šta je autizam) i po*iša ti se na sav trud. Bolje da me pljunula.
Imao sam najbolju babu na svitu. Pored svih dobrih karakteristika evo jedne jako specifične. Na kraju svake školske godine od početka našeg obrazovanja do kraja darivala nas je s džeparcem. Cijelu godinu je odvajala od svoje penzije da bi nas nagradila. Ako bi dijete završilo prvi razred dobilo bi 100 kn, a osmaš 800 kn. U srednjoj bi se opet vratila na 100. I za vrime faksa nas je darivala. Draga moja Pere. <3 Baba je umrla par mjeseci prije moje obrane rada. Bila bi tako ponosna.
Moj dvogodišnji sin me ne voli. Štaviše, mislim da me mrzi. Inače je vrlo drago dete, društven, nasmejan, voli ljude, vezan je za sve članove porodice osim za mene. Ne želi da ga nosim, ne želi da ga zagrlim, vrišti kad hoću da ga poljubim, kada ga pitam da li voli mamu, kaže ne itd. To sve traje već 3-4 meseca. Sa tatom i svima ostalima je skroz drugačija situacija - obožava da se mazi, ljubi ih, grli, sa tatom se i uspavljuje. On je željena i jako voljena beba. Svi misle da smo savršen tandem, jer ga vodim svuda sa sobom, provodim mnogo vremena sa njim, kupujem mu sve što mogu, sa mnogo ljubavi mu spremam najukusnija jela, ali niko ne zna koliko umirem iznutra. Samo me zanima - ZAŠTO? Toliku količinu netrpeljivosti ne mogu da prihvatim, jako mi je teško. Eh, šta bih dala da me samo jednom pomazi, ili bar pogleda sa ljubavlju...
Moja žena je oduvek imala mešano društvo i meni to ne smeta jer ga imam i ja. Skoro je jedan drug započeo ozbiljnu vezu i prestao da se druži sa njom. Video sam da je to razočaralo i povredilo i saznao sam da su njih dvoje u prošlosti imali nešto, devojka je saznala i postavila ultimatum. Osećam se kao budala u celoj priči. Mi smo sve ukupno 5 godina zajedno i ona mi nikad nije ništa spomenula. U kuću nam je dolazio čovek sa kojim se ona j**ala i ja nisam imao pojma o tome.
Čuo sam od prijateljice da njena drugarica priča za mene da sam sladak i da joj se sviđam, ali da mi je mana što nemam fakultet i da nikada ne bi bila sa majstorom. Dobro, njena stvar. Ona je master arheologije, nema posao i pouzdano znam da od mame traži pare za uloške u 29.godini. Ja električar koji radi u firmi i privatno, stalno sam busy, ali se veoma isplati. Ona ima FAKULTET, je l'?
Mogu da zavedem svakoga. Jednostavna sam. Odlično izgledam to je činjenica, ali sa muškarcina sam zabavna, gledam ih u oči, njima ravna, a opet žena kad treba. Neverbalna komunikacija. Dodir po ruci. Ne svađam se. Ali igram toplo hladno igrice. Udarim na ego, a onda ih uzdignem da su baš oni ti koji će osvojiti moje srce. Narcisoidna sam. Nemam emocije. Za mene su oji igračke. Uživam da zaokupim njihovu pažnju i činjenica, kada ja dođem, druge mogu da odu. Mogu da imaju mušku pažnju samo dok nisam tu.
Mislim da sam jedini kojem je odvratan eks JU rok, pogotovo bosanski (pevači kukaju sa glasovima kao sa wc šolje). Patetika, krkanluk, prežderavanje, lokanje... Kad čujem ono Bijelo Dugme kao da neko ima opstipaciju 5 dana. Još kad likovi padnu u sevdah, svaki put umre mala panda.
Sve neki mačo tipovi, old school, alfe, koji ne kuvaju, ne peru sudove, ne ribaju kupatilo, ne menjaju pelene, jer to je "ženski posao", ali traže da žena radi i daje pare ravnopravno u kuću, i skiče i vrište da neće sponzoruše, a nisu sposobni da izdržavaju porodicu i još traže zahvalnost ako plate neki ručak ili večeru.
Kakav crni autić, motorić ili telefon. Najveća stvar za kojom sam žudio u djetinjstvu i koju sam sanjao je centralno grijanje u našoj kući. Evo danas u 33.god ga prvi put upalio. Život je kurton.