Kada se neko ponaša kao prostak, galami, ističe se nekim “posebnim” stavom, stilom oblačenja i nabedjenom komunikacijom…odmah znam da nije iz Beograda. Beograđani su smireni, prijatni i potpuna suprotnost svega nabrojanog a opet, kao takvi, na udaru svih pridošlih u glavni grad i još trpe i prozivke zbog velikih kompleksa malodrađana. Kada dođeš u nečiju “kuću” onda se tako i ponašaj, poštuj gostoprimstvo i ne ističi se prostaklukom i brđanskim manirima. Nisi kul. Ili se vrati u svoje rodno mesto. Veliki je ovo grad i previše je postalo tesno i napeto zbog kompleksaša.
Imam trideset i četiri godine. Nemam želju da se udam i da rađam decu. Ne mrzim decu, ali jednostavno nemam nikakvu želju za njima. Nadam se da ima još neka žena koja ima sličan "problem", jer u mom okruženju gotovo su sve žene takve da su im samo deca svrha života i konstantno me podsećaju na moj biološki sat.
Najsrećniji su ljudi koji kupuju beli Ikea nameštaj jer im se sviđa iako imaju malu decu i iako je nekvalitetan. Mi koji kalkulišemo zapravo pasivno, iako tako ne izgleda, čekamo nemoguće - da se sve poklopi i ne uradimo ništa. Čekaj princa/princezu do 45., juri pristojan posao, kupuj/čuvaj polovan glomazan nameštaj jer valja ili štedi da naručiš, bori se za decu ako možeš u pedesetoj. Život žive oni alavi da ga žive, mi ostali smo naivčine.
Život mi je s*anje sopstvenom krivicom. Malo zbog lenjosti, malo zbog moje neodgovornosti, a malo i zbog nedostatka hrabrosti, bilo kako bilo uvek sam bila iskrena prema sebi i prihvatala da sam baš zbog te neodgovornosti ja odgovorna za sve što mi se dešava. Nekada poželim da mogu da upirem prstom u druge i da kukam kako su mi drugi krivi za sve i kako sam žrtva svog života. Ali nisam taj tip, pa utoliko više verujem da za mene ima nade i možda na kraju iz ovog života izvučem mnogo više nego što sam mislila da ću.
Imam dve sestre. Jedna ima 3 odrasle dece, druga nema nijedno, pokušava da dobije preko donorske sp..e, ali čeka idealne uslove po proceni lekara zbog hormona. Toliko sam se radovala toj njenoj odluci, nemate pojma, i bodrila je! Danas saznam da prva koja ima 3 odrasle dece očekuje bebu. Toliko mi je pala u očima, samim tim što i sama kuburi sa zdravljem, a da joj nije bilo oca i majke da je moralno i finansijski bodre, ko zna da li bi i treće imala! Da li biste vi koji imate 3 dece radili na proširenju porodice, a neko vaš blizak se muči i trudi da dobije bar jedno? Ok, neko će reći da svako ima pravo da dobije dece koliko želi, ali ja bih na mestu te moje prve sestre prvo čekala da mi sestra dobije bar to jedno, a ne kao za inat objavila kako čeka četvrto. Ja joj želim da rodi lepo i zdravo dete, ali mi je toliko pala u očima da ću održavati najformalniji odnos da nikad tako sebična neće prići meni, a jako sam je volela.
Krenuo sam da pišem završni rad prekasno. Prvo me uhvatila panika šta da pišem, oću li imati dovoljno za minimum. Sad na pola pisanja rada sam u problemu što sam previše odužio jednu oblast i potrošio mnogo vremena. Stalno mislim da nisam dovoljno dobar i podcenjujem sebe i svoje mišljenje što me samo vraća unazad stalno.
Sa 14 sam dobila prvu sedu u kosi... Sada sa 18 ih ima dosta i jako me nervira kada neko u društvu primeti i pred svima kaže "ti si osedela" nisu sede problem problem je to što sam proživela sa samo 14 godina nabila sebi tolike stresove a dete u tim godinama treba da uživa u detinjstvu... Znam da ćete reći pa ofarbaj se ali nije poenta u tome sede opet ostaju... Nemam kome da ispričam ovaj problem jer znam da bi se smejali, a ne znaju da sam imala "detinjstvo" puno stresova koje su prouzrokovali roditelji, ljudi u školi itd...
Kad se barem bebe ne bi budile svakih sat vremena noću, mi bi žene onda rado rađale i bile bi srećne majke.
U kasnim dvadesetim, po prvi put u životu imam normalnu kilažu. Imam osećaj kao da do sada nisam stvarno živela, već da je život samo prolazio u nerealnim, neispunjenim očekivanjima prihvaćenosti mog izgleda koji je diktirao dodatan trud za sve ostale sfere s obzirom na to da sam žensko, dok sam se ja se okretala hrani koja me je odrzavala u kakvom-takvom prividu sreće. Napokon više ne traćim svoje vreme u vezama koje mi ne odgovaraju samo kako bih se osećala željenom i vrednom. Sa kilogramima sam se otarasila i skoro svih mentalnih nesigurnosti, razmišljam: ako mogu da smršam, mogu sve. Prošlo je skoro godinu dana od kada sam prestala da se tešim i uživam u hrani, ali sada napokon uživam u životu. Ne nedostaje mi ništa, i vredelo je! Moje iskustvo: -35kg, svakodnevne šetnje 7-10k koraka, kalorijski deficit i sokovi sa zasladjivačima.