Neprestano mislim o njoj. Vidili se par puta u gradu, ja bio sa svojim društvom, ona sa svojim, svi se medjusobno znaju, pa tako uvijek se probaci koja usputna zezancija.
Bilo je tu i nekih poruka između nas, ali ništa pretjerano, uvijek mislim kako je smaram, a znam bukvalno od ljudi koji su s njom jako dobri, da sam joj zanimljiv i sve to, i kako uvijek govori kao ne bi se ja bunila da nešto s njim imam i tako to. Prođe evo nekih 2, 3 godine, ja otišao na zapad, radim, hvala Bogu imam i previše u životu (mislim na stvari koje želim kupit)
Bukvalno šta god zaželim danas,
sutra to imam. Ona studira trenutno u Hrvatskoj. Tu i tamo lajkam joj story, zaželim sve najbolje za rođendan i praznike, također ona meni. Ne bi da joj dajem neku nadu i ne bi da je razočaram, samo zbog tog jer joj ne mogu pružiti 365 dana u godini pažnju jer smo par država daleko i imamo oboje trenutno obaveze. Znam da bi rado pisala i sve sa mnom ali opet ostaje ono moje mišljenje kako je smaram i to :)
Bavim se ribolovom dugi niz godina i nije mi jasno kako pojedini ribari mogu ići na ribnjake da pecaju i da se hvale sa svojim ulovima. Mislim da je najveća čar ribolova otići na neku divlju vodu i uživati u onome što ta divljina nudi, a ne ići tamo gdje znaš kako će proteći kompletan period boravka.
Mnogo me nervira kada vidim gužve. Stalno gde god da odem uvek moram da čekam redove u pošti red u prodavnici red u autobusu stalno neke gužve na ulici se sudaraš sa ljudima nema bukvalno mesta gde nije pretrpano. Pre neki dan u prodavnici treba da kupim najprostiju stvar i treba da čekam 20 minuta dok neka žena primeni neki popust za čokoladu nije to zbog popusta niti zbog žene ni zbog čokolade nego zbog velikog reda koji se stvorio prosto da čovek poludi.
Radim kao dostavljač i najviše mrzim ljude koji kad otvore vrata puste svoga psa! Ne želim tvoga psa blizu! Ne zanima me! Da li je moguće da nemaš 5 sekundi da ga zatvoriš u drugu sobu dok preuzmeš porudžbinu???
Pazite se svojih želja, ne znači ako je želja da je dobro za tebe. Više puta nisam mogla da uspijem u poslu koji sam želela, i posle nekoliko godina kad sam uspela, shvatila sam da me "Bog čuvao pogrešnog izbora", verujte da je ovo tačno!!!
Ja mnogo razmišljam... razmišljam o budućnosti i jedva čekam da se nešto desi... a onda patim za prošlošću. Nikada ne uživam u sadašnjosti i zato nikada izgleda neću biti istinski srećna.
Daltonista sam i živim u Švajcarskoj. Izgleda da je samo meni ovde priroda ista kao bilo gde xD
Promenila sam se potpuno u proteklih nekoliko godina, od dr*ge, raznih muškaraca, izlazaka, pa čak i kriminalnih radnji postala sam domaćica, imam bebu, živim miran život, idem na jogu, hranim se zdravo. Život kakav sam prvobitno navela nije ništa strašno ako uspeš jednom da ga se otarasiš i okreneš novi list, problem su ovi što ne mogu svega toga da se ostave i molim se za njih da i oni pronađu svoj put.
Neko je ovde pomenuo da je nervozan zbog svadbe i da se brine kako će sve biti. Meni je krivo što meni niko nije dao savet, makar jedan, pa želim da poslušate - samo se opustite, samo stvarajte uspomene. Ne brinite o dekoraciji, o tome kako izgledate, o tome ko je došao, ko nije. Smejte se, igrajte, posvetite se društvu, dragoj rodbini, slikajte se sa svima. Ja sam u brzini napravila samo jednu sliku sa roditeljima, jednu sa sestrom... Žao mi je što nisam više sa mamom, sa tatom, sa malom decom kojima sam tetka, što nisam okupila komšiluk sa kojim sam odrasla... Pravili smo malu svadbu, sve dragi gosti i bila sam opuštena, ali opet toliko stvari sam propustila brinući se nepotrebno. Naručujte pesme, insistirajte da društvu bude lepo, delite svoju sreću... Nismo imali ni prvi ples ni išli negde na slikanje i ostale za mene gluposti, ali mi je žao što nisam više uživala i što nemam više uspomena naše sreće taj dan...
Otišla sam sa mužem u skup restoran, sjedili smo u bašti i naručili stejk. Došlo jelo, prelijepo, i sve nam odgovara. Ja sam možda samo dva zalogaja uzela i počela da se gušim. Skrenula mi hrana na stranu, kod mene je to uvijek panična situacija gdje gubim zrak, ne mogu da pričam, kašljem i drhtim. Pošto smo već vani bili, samo mi je trebala voda. Gosti su primjetili da i plačem (krenu mi automatski suze u takvom trentku), a muž je u tom trenutku pitao 2-3 puta "Šta ti je? Jel ti treba nešto? Jesi dobro?" pritom jeo svoje jelo da se ne ohladi, dok ja nisam mogla ni reći ništa od tog napada. Kad je konobar došao jedva sam izgovorila "čašu vode, molim vas". Kad sam došla sebi, otišao mi apetit, ohladilo mi se jelo i ponijela sam to kući. Jedino što ne znam da li da se brinem o njegovoj reakciji. Ako se neko guši i ne može da priča zar nije logika ustati i što prije vodu donijeti toj osobi, a ne čudit se šta je sad i ne znati šta da radiš pa nastaviš jesti kao da ništa nije bilo.