Priuštio mi je studiranje na Medicinskom univerzitetu u Beču, kupio mi stan, obezbedio sve...
Kaže da sam ja njegova mezimica i da nikada neće da mi fali mama koja nas je ostavila čim sam se ja rodila.
Mi živimo sami i nikada nam niko nije pružio bilo kakvu pomoć. Sve je on sam stvorio.
Radio je u Parizu, na građevini 12 sati dnevno, sedam dana u nedelji i tako 8 godina, dok nije sakupio dovoljno novca da otvori svoju građevinsku firmu.
Sada živimo u Beču, i Beogradu... Kako kada, zbog posla i mog fakulteta. Svi mu se dive, jer retko koji muškarac bi podigo sam dete sa 23 godine. Baku i deku nemam, poginuli su mladi, sa mamine strane, da ne čujem za njih... Nema braću, nema sestre ... U bukvalnom smislu nema nikog, samo mene! Volim ga previše na ovome svetu, i skoro me je tako raznežio kada mi je rekao, "Elena, sviđa mi se jedna gospođica. Šta misliš? Da je pitam da izađemo?" BILA SAM PRESREĆNA U TOM TRENUTKU! SAMO ŽELIM DA MOJ TATA BUDE NAJSREĆNIJI NA SVETU I DA MU NIŠTA NE FALI.
Pre 8 dana sam polagala ispit koji mi treba da bi bila na budžetu. Uradila sam ga loše i znala sam da nema tu za 6, već sam se bila oprostila od budžeta i smišljala gde ću i kako da nabavim pare za godinu jer znam da moji nemaju. To sam se i požalila, devojci koja mi je praktično poznanica i koju znam sa predavanja, uvek sedi sama, nema prijatelje i baš je onako zatvorena, bilo mi ju je žao, pa sam nekako gledala uvek da joj se nadjem, za ove 2 godine koliko studiram, davala skripte, ponekad posle predavanja ostajala na kafi i tako, nismo uglavnom nikad nešto puno pričale. Stigli su rezultati a ja sam pročitala da sam dobila 7. Na fejsu mi je to veče stigla poruka od nje, da se nada da mi je 7ica bila dovolja, jer je za toliko uspela da mi prepravi rad i dopiše šta treba, da je moj profesor ustvari njen otac, i da je na ovaj način želela da mi se oduži što sam joj prijatelj. Ljudi, ja sam plakala kao malo dete, niko mi veću uslugu u životu nije napravio a da ja to nisam čak ni tražila.
Radim u butiku ekskluzivne garderobe najvećih svetskih brendova. Danima sam gledala u jednu haljinu koju sebi ne mogu da priuštim i odlučila da je na kraju smene probam. Međutim, ušla je starija gospođa i zatekla me pred ogledalom, bilo mi je jako neprijatno pa sam odmah skinula haljinu. Kada sam izašla iz kabine, gospođa je rekla da želi baš nju. Ja sam je otkucala, stavila u kesu i pružila joj je, a ona je rekla da je ta haljina moja i da dobro zna kako je nemati novca.
Sećam se dok smo još išli u osnovnu brat i ja, tata nije imao novca da nam kupi sve knjige i onda nam ih je prepisivao kada bismo pozajmili od nekog.
Volim gledati kroz prozor kako pada kisa. Volim čitati ruske klasike. Volim šetnje u jesen uz rijeku moga djetinjstva. Za srecu mi zaista nije potrebno mnogo.
Moja baba ima toliko rendgen snimaka da se sestra i ja stalno takmicimo ko ce pre da sastavi celu babu.
Kada smo bili klinci, roditelji su nam uvek pričali da se sklanjamo od jednog sedog, pogrbljenog, mršavog čoveka, bez prstiju na jednoj šaci, i plašili su nas time da jede decu. Od kada znam za sebe, on je stalno tu, na Maloj Vagi, ispred lokalne prodavnice, i pije pivo. Prolazile su godine, a mi smo ga se sve manje plašili. Jednog dana, prošlog leta, ostao sam sam u Kragujevcu, ni jedan ortak nije bio kući. Izašao sam napolje, i seo sa njim. U početku je bio malo stidljiv, zato što ne priča često sa ljudima koji nisu kasirke u prodavnici. Dok je bio na Kosovu ''99, bomba mu je pala na kuću, poginula mu je žena, i oba deteta, a u ratu je izgubio prste šake. Pričali smo dva sata, svih dva sata je plakao. Poslednji put ih je video baš tu, ispred te prodavnice, kada je ulazio u vojni autobus. Kada su se ortaci vratili, ispričao sam im to. Ne možemo da mu vratimo porodicu, ali mu pomažemo najviše što možemo, ponekad mu platimo neki račun, dajemo mu stare stvari, i niko ga više ne gleda kao pijanicu.
Pre 10 godina tata je ostavio mamu i otišao sa devojkom kojoj deda moze da bude, a kamoli otac. Mama je pala u depresiju, a ja nju takvu nisam mogla da gledam. Život mi je bio katastrofa. Nakon toga svi su me prijatelji ostavili pa čak i dečko, a ocene su mi bile očajne. Svega mi je bilo dosta, nisam želela ovakav život. Nakljukala sam se tabletama za spavanje i legla da sačekam sudnji čas. Svega se sećam kao kroz maglu. Najbolja drugarica me je spasila, upala u sobu, pozvala taksi i odvezla me u bolnicu. Evo prošlo je vec 10 godina od tog dana, ona je sada u bolnici, čeka transplataciju bubrega, a ja imam divan posao, muža koji me voli i moje divne bliznakinje. U znak zahvalnosti odlučila sam da joj budem donator. Ja znam da reči ne mogu ovo opisati, ali hvala joj za sve, i za novu šansu za život koju mi je pružila.
Sređujem sobu danas i nađem jednu staru, izbledelu sliku na kojoj duvam svećice... Moj 9 rođendan, a pored mene sa širokim osmehom na licu moj stariji bata. Okrenem sliku, piše: Da zavrišiš osnovnu školu sa odličnim uspehom.
Da upišeš srednju školu koju želis i završiš je kao najbolja učenica.
Da upišeš medicinu i diplomiraš brzo.
Da odeš u taj tvoj Egipat na more.
Da odeš u Los Anđeles kad već toliko želiš.
Da se smuvaš sa onim plavušanom.
Da se srećno udaš.
Da imaš puno dece.
Da proputuješ ceo svet.
Da imaš puno para.
Da uvek budeš zdrava.
Da budeš uspešna u sportu.
Da dobro zarađuješ.
Da kupiš kuću i kućnog ljubimca.
Da još dugo živimo srećno, veselo, zajedno!
Voli te bata!
I znate, sve se ostvarilo. Posle dvadeset godina, apsolutno se sve ostvarilo. Osim ovog zadnjeg. I već dvadeset godina, ja sam najnesrećnija osoba na svetu. Ovo zadnje se nije ostvarilo. Nedelju dana nakon mog devetog rođendana, moj brat je umro. Ali on je uvek bio tu, uz mene. Zato sam uspela...