Igramo buraz i ja PES i ja ga dobijam 3-1 i on malo pop*zdi. Pošto mu džojstik nije ''valjao'' prebaci se na tastaturu i ja ga opet dobijem, ovog puta 7-0. On tu još više pop*zdi, i udari me u rame. Udarim ja njega, on mene opet, pa ja opet njega i u sledećem momentu smo na podu, rvemo se, udaramo. U tom trenutku uleće majka u sobu sa varjačom, kreće da nas lema obojicu, a ćale se dere ''šta radite to konji jedni nenormalni, stoko bezrepa!'' U neku ruku sve bi to bilo normalno da celoj situaciji nisu prisustvovali bratovljeva žena i deca, kao i moja devojka. Buraz inače ima 33 godine, a ja 25.
Ljudi obično gube punjač, daljinski, telefon... Mi smo upravo skontali da smo izgubili tepih. Cijelu kuću pretresli, tepiha nema pa nema!
Ulazim u kuću i čujem kako se ćale dere: "Ne ostavljaj me molim te, mnogo te volim" ja rek'o šta se sad dešava, ulazim u sobu, kad ćale čita kevi prevod serije a ona pravi tortu.
Kad mi je dosadno, popricam malo sa sobom, bacim par forica i shvatim kakav sam car.
Kao dete, moja porodica i ja smo živeli jako teško. Ipak mama i tata su se trudili da mi pruže sve, i da se ne razlikujem od vršnjaka. Nažalost razlikovao sam se po mnogo čemu. Sećam se 18. juli i moj najbolji drugar iz ulice je slavio rođendan, mama mi je kupila vrlo jeftin, običan autić da mu ponesem, meni se taj autić i više nego dopao i mislio sam da će se i njemu svideti. Njegovi su bili jako imućni, otac mu je radio u opštini, majka profesorica. I dođem ja na rođendan kao i ostalih 15-ak dece. Svi su mu kupili neke veće i "BOLJE" poklone od mene. Kada je drugar otvorio moj poklon sva ostala deca su se gledala preko oka, a on, on me je čvrsto zagrlio i zahvalio se na tako lepom poklonu. On je jedno dete koje je izraslo u jako pametnu i kulturnu osobu. Sada živim sa dvoje dece i suprugom, nedavno mi je poslao sliku iz Kanade gde živi sa porodicom, i u rukama njegovog petogodišnjeg sina vidim autić koji je dobio od mene za 6 rođendan. Šta ti je život.
Znam da ovo čitaš svaki dan... Zato, Ljubice udaj se za mene! Tvoj Nikola. :)
Juče sam toliko nasmejao svoju devojku da je sela na put i smejala se. Mislim da je baš srećna sa mnom, obožavam je.
Jednog ponedeljka ja i rođak smo prošli autom pored starice koja je sa kesama sedela pored puta. U prvi mah smo pomislili da čeka nekoga. Kada smo dva sata kasnije opet prošli tim putem, ona je i dalje bila tu. Bila je paklena vrućina. Stali smo i pitali treba li joj prevoz. Sva srećna, ušla je i mi smo je pitali zašto je uopšte izašla iz kuće po takvom vremenu, a onda nam je ona ispričala kako nema nikog, kako su je deca iz prvog braka njenog bivšeg muža izbacila iz kuce nakon njegove smrti, kako nema nikakva primanja i da ide jednom sedmično do pijace da joj ljudi daju nešto hrane koja im ne treba. Kad smo stigli do te kolibe koju naziva kućom, u suzama nam je rekla da joj je to najlepši dan u životu. Dok smo joj pomagali da unese stvari, videli smo da je hleb tvrd kao kamen. Kasnije tog dana smo se vratili sa svežim hlebom i toplim obrokom.
Rom sam. Moji skupljaju željezo i rade sitne poslove. Ja sam na vrijeme shvatio da za svoju djecu ne želim takav život, pa sam učio i upisao fakultet. Kod kuće me svi ismijavaju jer 'glumim nešto', na u školi su me ismijavali jer sam 'cigan'. Sada polažem zadnje ispite na ekonomskom fakultetu. Želim otići raditi vani gdje boja kože nije problem i gdje se od mene kao roma ne očekuje da budem cigan. Želim bolji život za sebe i svoju budući djecu.