Kada sam imala 13 god, brat kojeg sam najviše volela na svetu, umro je od leukemije. Nakon njegove smrti i pogoršanog stanja u porodici (tata počeo da pije, svađali se i krivili jedno drugo, da vrše pritisak na mene da u svemu budem savršena) ja sam počela da gladujem, jer sam mislila ako mogu to da kontrolišem mogu sve. Sa 14 god dijagnostikovana mi je anoreksija i bulimija, na 170 cm, imala sam 36 kg. Kada god sam išla u bolnicu, moji su govorili da sam anemična i da sam i zbog toga tako mršava. Nikada niko nije saznao istinu, čak ni moje drugarice. Niko. Stideli su se. Sa 18 god,uz moj veliki trud, ja sam se izlečila. 3 godine sam bila savršeno dobro. Sada, već 4 god živim u Bg, studiram psihologiju(ironije li). Prosek 9,3. Imam 22 god i zadnjih 10 meseci se lečim od teške depresije i anksioznosti. Ponekad, život je pakao. Niko ne zna. Čak ni moji. Dovoljno su patili. Kolege sa faxa, proglasile su me za najsrećniju i najzabavniju osobu na faxu. Jer sam uvek sam nasmejana. Samo ja znam kako mi je kad ostanem u 4 zida.
Ja sam se opekla peglom po čelu. Ne, peglom za kosu, nego onom "normalnom". Po čelu.
Kad mi je bilo 5 godina, naučio me je da igram šah. Sa 6, provodio sate sa mnom u vodi, ne bi li me naučio da plivam. U mojoj sedmoj, neumorno i s velikom ozbiljnošću razrađivao moju predsedničku kampanju za "kada porastem", sate smo provodili u razgovoru. U osmoj se smrzavao po 2-3 sata pored klizališta, ne bih li ja uživala na ledu. Sedeo pored mene objašnjavajući mi matematiku i fiziku. Sa 13 sam poželela da vozim rolere. On ih mi je kupio, a zatim trčao pored mene držeći me za ruku dok sam učila da vozim. Kada su krenula punoletstva, kolima me je čekao posle svake žurke, jer "ne veruje on taksistima". Otkad znam za sebe, svaki put kad čujem njegov glas preko telefona, ja kažem: "Ovde najbolja unuka na svetu!", a on odgovori:" Ovde najbolji deda na svetu!". Svojoj majci i baki ostavljam da govore kakav je kao otac i muž, ali za titulu deke bez sumnje zaslužuje zlatnu medalju. Volim te puno, moje detinjstvo si učionio posebnim, a život prelepim. :)
Jednoga dana dok sam se sam šetao gradom priša mi je neki mali rom imao je sigurno oko 10 godina, rekao mi je ''Imaš da mi daš neki dinar'',ja sam iz šale odgovorio ''Nemam, imaš li ti meni da daš''.On je izvadio iz torbice gomilu novca i pitao me je ''Koliko ti treba??''.
Ponekad odem negde i samo pomislim: "Ne mogu da verujem da sam zbog ovoga kosu oprala".
Danas je rodjendan devojcici koju smo želeli da usvojimo. Zamišljam kako bi bilo da smo u tome uspeli: kakvu tortu bih joj napravila, kakav poklon kupila... Nije bilo suđeno. Nadam se da je ipak dobila lepu porodicu i da uživa u svom danu. Srećan rođendan Andjela!
Jednom sam usisavala kuću i pri kraju mi padne na pamet da imitiram usisavač,i počnem ja onako "aaaaaaaaaaa" kad ono mama i tata izleću iz sobe gledaju me i vrate se. Kad sam završila pitam mamu što su tako izleteli, kaže ona "ćuti još mi srce lupa, ja mislim drma te struja". Ja kad nisam umrla od smeha.
Žensko sam, radim u SAJ (specijalnu antiterosticku jedinicu), a moj sadašnji dečko mi je prišao da se upoznamo sa rečenicom: "treba li ti momak da te štiti od ovih udvarača ovuda?"
Vozio sam se sa devojkom na motoru. Obgrlila me je rukama, a ja sam se stiso najviše što sam mogao da bi ona opipala moje pločice (u pokušaju). Samo mi je u jednom trenutku rekla: " nemoj više stezati usraćeš se" počeli smo da se smejemo, a bilo me istovremeno I blam. Svejedno, obožavam je.