Ljudi su podržavajući prema vama onda kada misle da zapravo i nemate petlju da se upustite u neke stvari, a kada vide da je imate i da ste u stanju mnogo više od onoga što su oni mogli i da zamisle e pa tada ne samo da više nisu puni podrške nego su još i besni odakle vama hrabrosti za tako nešto. Iako vi i dalje gledate svoja posla, ne činite nikome ništa loše oni više nisu blagonakloni prema vama. Zato one ljude koji vrede treba ceniti i čuvati. U mom slučaju je toliko ljudi da mogu da ih nabrojim na prstima jedne šake, računajući i najužu porodicu. Neko bi rekao malo, meni kao da celu vojsku imam iza sebe.
Ja sam počela raditi, a moja najbolja prijateljica još studira. Njoj je dosadno kad nema predavanja pa onda mene zivka i traži da idemo na kave usred radnog vremena. Nikako da ona shvati da ne mogu izlaziti kad hoću i kolko hoću. Njezini roditelji imaju firmu i ponašaju se kao da ništa ne rade, pa vjerojatno ona misli da je tako normalno. Sad se ljuti na mene jer misli da se ne želim družiti.
Imam 7 ujaka, 5 stričeva, 4 tetke, niko od njih nije fakultetski obrazovan, al svi oni i njihove porodice imaju rešeno stambeno pitanje. Moj pokojni otac je bio fakultetski obrazovan, 25+ godina staža u državnoj firmi, iza tog čoveka mi ništa nije ostalo, pa čak ni to stambeno pitanje. Ovo je verovatno za rubriku verovali ili ne, al sve ovo je živa istina.
Premoren sam od površnih i instant odnosa. Nema one čari upoznavanja sa nekim, razgovora, odlazaka na piće. Već nakon prvog ili drugog sastanka se ide u krevet. Nije tako bilo, čudna su vremena.
Ne podnosim majstore kad dođu da rade nešto u kući i počnu da se žale. Te krivi zidovi, te nije ti lepo urađeno ovo, te ono... Brate ako sam te zvao da uradiš nešto rasturi ako treba pa napravi opet. Nemoj da mi izmišljate kako ne valja nešto pa ne znate kako će da se odradi a ustvari samo izmišljate.
Žao mi je mojih roditelja i uopšteno generacija koje žive od minimalne penzije. Zar nisu i oni zaslužili da kupe sebi nešto novo od odeće, bele tehnike, odu na letovanje, kod frizera, u pozorište, jedu kvalitetniju hranu. Koliko je ponizno tim dobrim, školovanim ljudima tražiti od dece da im plate zubara, lekara...Tuga!
Kaže muž da je umoran i da ne može da se igra sa bebom, dok ja perem gomilu sudova i razgrćem gomilu veša, presvlačim bebu i pravim večeru, urla na mene kad ćeš više završiti sa sudivima i govori mi da je to oholo s moje strane što perem sudove i da on treba da odmara, kad sam mu rekla da odmori legao je i listao tik tok.
Samo da kažem, posle 4 godine maštanja o tom danu, mi konačno imamo naš mir, naših 29 kvadrata. (Jeste da plaćamo kiriju), ali smo sami. I sami stvaramo sve.
Sve što smo maštali konačno se ostvaruje. (Još je ostalo da kupimo auto) NEMANJA VOLIM TE ❤️
Imam drugaricu koja gleda sve! U smislu ko se kome prvi javio, kad se javio, kako se javio. I kad joj napišem ‘hej ćao šta ima kako si’ ona na to odgovori ‘o pa vidi ko se to setio mene’ ili ‘o pa ti si živa’ mene takve poruke tako smaraju! Bukvalno mi pokvari raspoloženje jer posle takve poruke moram da joj se pravdam gde sma bila nedelju dana, što se nisam javila. Pa izvini ribo što se ti ne javiš onda! Što ti ne pustiš poruku prva!
Do prije mjesec dana mislila sam da je sve prošlo i da sam te preboljela, a onda sam iznajmila drugi stan i u njega se preselila. Na staroj adresi ostale su mnoge naše zajedničke uspomene, mnogi naši zajednički trenutci. U trenutku spremanja osobnih stvari u nove ormare i na police plakala sam kao da smo se jučer rastali 😔