Radim na šalteru ne mogu da se načudim koliko su ljudi nekulturni - ni dobar dan, ni hvala, ni doviđenja ne kažu gledaju te kao volovi u šarena vrata.
Stanujem u Novom Sadu takođe i radim plata mi nije nešto velika oko 80 000 dinara. Кad čujem ljude kako kukaju da ne mogu mesec skrpiti kraj sa krajem, predlažem da preispitaju svoje prohteve tako sam ja pre 4 godine uradio. Ne jedem po restoranima, fast food, ne idem svaki dan u kafiće gde je piće 5h skuplje od nabavne cene, ne živim u centru već na Adicama gde su cene malo pristojnije za kiriju Racionalno trošim platu platim prvo račune i kiriju onda raspodelim novac za hranu na nedeljnom nivou, pratim cene u marketima, buticima i sportskim radnjama. Može se itekako uštedeti ako je nešto sad na akciji a to svakog meseca kupujete kupite u većoj količini ostavite sa strane pa kad vam zatreba koristite pritom će te uštedeti posle. Takođe sebi omogućim jednom nedeljno otići negde na kafu, piće ručak sa bliskim osobama pritom mi i pretekne od meseca. Jedan isplaniran mesec će pokazati gde ste grešili pre toga a novca će uvek biti tako da se ne mora raditi po 2 posla da bi se preživelo.
Ja ne mogu da shvatim da su tip žena mog momka babe od preko 40 godina. One sa borama. Ne ide mi u glavu da muškarca može to da privuče. Ima li neko objašnjenje?
Raskinula sam vezu od 4 godine sa dečkom jer se dopisivao sa drugim devojkama. Uporno sam mu govorila da to ne radi jer mi jako smeta, ali to se ponavljalo više puta. Nikada mu nisam pravila problem što se tiče drugarica, čak naprotiv i ja sam se povremeno družila sa njegovim drugaricama i stvarno ih gotivila, ali razlika je postojala između drugarica i toga što je on radio. Meni je već sad malo lakše a znam za njega da me nikada neće preboleti. Želim mu sve najbolje i poštovacu ga uvek koliko god da me ovo sve povredilo.
Par dana posle 30og rođendana raskinula sam šestogodišnju vezu, iste godine našla novi posao, preselila se. Dečko je stranac, bio je divan prema meni, ali problem je bio što sam prestala da osećam strast, bilo mi je dosadno i sa njim i njegovim društvom i budućnost mi se činila kao ravna linija. Počela ponovo da se družim sa svojim prijateljima, da razmišljam o tome šta meni treba i šta me čini srećnom, kakvim ljudima želim da sam okružena. Ništa revolucionarno se nije desilo. S jedne strane-sama sam trenutno, poželim često da me neko voli i zagrli, da sa nekim putujem i imam sigurnost. Sa druge strane - idem ponekad na sastanke s momcima, idem na terapiju i nadam se da ću znati da odaberem najbolji put za sebe. Život nije jednostavan nikako, ali mislim da je jako važno pratiti sebe.
Osećam određenu dozu ljubomore što je koleginica našla bogatog muža i ne mora da brine više oko posla, što se nje tiče ne mora više ni da radi. Želim ja njoj sreću, ali eto ljubomorna sam što ona ne mora da razmišlja o finansijama, što može 2x godišnje negde da putuje, što može sebi da priušti luksuz. Ja imam stan na kredit, malo dete, muža koji me voli i ima ok primanja, ali opet nismo u stanju da priuštimo sebi luksuz i tu mogućnost da ne razmišljamo o poslu jer drugih primanja sem plate nemamo. Volim muža i nemamo problema u braku i ne mora da znači da nekad nećemo imati i mi takve mogućnosti, ali trenutno kad vidim šta ona sve sebi može da priušti a ja moram da razmišljam o svakom dinaru do naredne plate nije mi svejedno. Osudite slobodno.
Tek su mi 23 i cura se naljutila zato što sam rekao da moram pitat mamu smijem li ići sa njom na odmor na 10 dana...
Moja sestra je pitala našu zajedničku prijateljicu koja nam je dala ključeve od svoje vikendice da ide sa nama na medeni mesec. Nemam reči. Nas nije ni pitala. Mora da je pretpostavila da bismo je vodili. Naravno, i drugarica je rekla da to ne dolazi u obzir. Ne znam šta joj je u glavi.
Baš mi je bez veze kad neko zove na telefon posle 10 uveče a nije ništa hitno. Ne tako davno, znalo se da se u to vreme zove samo kad neko umire. Tačno se sećam kad sam bila dete, kako zvoni fiksni a kasno je, moji se već zabrinuto pogledaju, znaju da je neko umro. Tako je deda zvao da kaže da mu je loše i kad smo došli oko 3 ujutru, ubrzo je umro. Zbog takvih stvari ni ne utišavam telefon noću, niti bi trebalo. Ali zbog izgubljene kulture zvanja i slanja poruka u pristojno vreme ljudi utišavaju telefone.
Obožavam svoju bebu. Jako smo je htjeli. Voljena je, planirana i željena. Ali u zadnje vrijeme svaku noć kad zaspi, povučem se sama i otplačem. Nitko ne priča o tome kako je ovo teško. Hormoni, oporavak, prihvaćanje tijela… Nekako bi htjela svoj život prije nje, ali s njom.