Kada sam kupovala stan s mužem, svekar se zadužio na sve strane da bi nam pomogao oko učešća i renoviranja, stav mog oca je bio da imamo dve plate i da možemo da se snađemo. Tokom celog mog života nije mi ništa obezbedio, sve to su uradili baba i deda, ali daje sebi za pravo da se ljuti ako nešto ne želi da mu se učini. Sad je upao u neke dugove i izvređao me kada sam mu rekla da niti želim niti mogu da mu pomognem. Hteo je da bude kod nas neko vreme i da živi na naš račun, nisam ga pustila. Sad sam ja loša ćerka. Neka sam, ali uvek je hranio tuđa usta dok su moja ostajala gladna. Ne znam šta drugo može da očekuje.
Imam burazera, ja 94 on 84. Uvek kad se čujemo ja gledam da to bude porukama.
Jer nikad ne znam da li gleda film sa ženom i ne može da priča ili pije kafu u lokalu sa devojkom pa ga prekidam, uglavnom, ja sam onaj glup i naporan.
Uuužas.
Imam pitanje za muškarce. Zašto flertujete sa nama ili nam pokazujete da vam se sviđamo ako ne planirate, nakon našeg uzvraćanja da išta imate sa nama?
Ne pamtim više broj situacija u kojima mi je dečko pokazao interes, a kada bih uzvratila, napravio se blesav. Konstantno slušam kritike na račun žena kako su arogantne. U tom slučaju bar znate na čemu ste, a na šta ovo vaše liči?
Imam prijateljicu koja je trubila o karijeri po ceo dan. Smarala nas je pričom da želi više od života, da ne kapira žene što rade lagan posao, da želi ostaviti neki trag u svetu bla bla. Čim je našla iole normalnog udvarača okrenula je priču. Ostat će u svom mestu, odmah će se udati za njega i rodit će mu decu a karijera joj nije baš najbitnija sada - najbitnije je da radi lagan posao da se može posvetiti porodici (ono što je osuđivala). Dajem njenom dečku max mesec dana. Posle će prestati da joj se javlja kao i svaki do sad pa će nas opet ubijati u pojam pričama o karijeri.
Kad sam tek došla živjeti u grad u kojem je već godinama živjela moja prijateljica iz srednje škole očekivala sam da ćemo se više družiti. Pogotovo jer smo ostale baš bliske tijekom studiranja, a i došla sam u novu okolinu gdje nikog ne znam. Međutim, ona je imala drugo društvo pa bih joj ja "na red" došla jednom u mjesec, dva. Tako sam se ja sama prilagodila okolini i upoznala nove ljude i super mi je. Sad su se njene sve prijateljice udale i ona forsira da se mi družimo par puta tjedno. Dobra je cura, ne smeta mi, ali opet joj ne mogu zaboraviti to što nije bila tu za mene kad sam tek došla.
Radim posao koji mi omogućava da mnogo putujem, između ostalog ove godine sam imao mogućnost da provedem mesec dana u americi, specifično Los Angeles. Ljudi moji ja gluplje mesto nisam vidio u životu, da bi bilo gde došao moraš sesti u auto voziti se satima po gužvi, ljudi zatucani i izveštačeni, lažni zubi, lažna koža, lažni ten, lažna kosa, lažni osmesi, siromašni hodaju nadrogirani po ulici dok bogati piju precenjene koktele u "trendi" klubovima. Uistinu pakao na zemlji.
Dečko je otvorio svoju firmu i njegova drugarica mu je dosta pomogla jer ima iskustva i kontakte jer radi u toj delatnosti. Nije htela ništa da naplati iako je cena toga što je uradila stvarno pozamašna. Skoro smo bili na kraćem putovanju i on je video parfimeriju u kojoj izrađuju unikatne personalizovane parfeme i uzeo joj jedan za 200 evra u znak zahvalnosti. Opisivao je njen karakter i mirise koje ona voli tom majstoru. Osetila sam se baš tužno jer ja nikad nisam dobila ovako ličan poklon, samo za mene. Uvek je to bilo nešto što možeš da kupiš bilo kome. Nikad nije uložio trud i kreativnost kao za ovo. Ako kažem ispašće da dramim i da ne cenim njenu pomoć, a ako ćutim izjedam se iznutra.
Tužna istina je da ćeš više postići ako ignorišeš devojku 2 meseca nego ako joj odgovaraš na poruke u roku od 2 sekunde. Sve će ti reći da nije tako ali nažalost jeste tako, pažnja na kašičicu i zaljubiće se u tebe kao nenormalna. Ako kreneš da je juriš piši propalo. Ne pitajte me kako znam...
Drugarica stalno dolazi sa decom i ugostim je kako valja. Danas prvi put odem kod nje sa sinom (3) nakupujem njenoj deci sve i svašta slatkiše, igračke, majcice... ona namrgođena, deca ni da se poigraju sa mojim sinom. Nismo ni pola sata sedeli, obukli se i vratili kući. Sad razmišljam kolika sam ja budala pa se trudim da ugostim nekoga.
Invalid sam moram da napomenem. Toliko godina učenja, usavršavanja, rad poslova mizernih plata, da se stekne to iskustvo za dalje. I dan danas isključivo zbog zdravstvenog stanja (koje naravno nisam ja birao, već je od rođenja) je kod nas prepreka da dođem do stalnog posla, sa normalnom sigurnom platom. Jer, pazite šta? Ja nemam pravo da planiram budućnost? Priuštim sebi stan, kola? Sutra možda i dete i ženu da izdržavam, što bi rekli budem stub porodice? Sve zbog mentaliteta ovdašnjeg i zna se već kakvog zapošljavanja, i tipa > biće bolje sledeće godine. Ono tipa dok napunim 300 godina otprilike.