Moj otac je danas operisao karcinom na plućima i preživio. Noge mi klecaju. Ovo se zove pobjeda!!!
Jučer mi dolazi mali od 4 godine i govori "Tata ja sam jučer kada sam bio u dvorištu vrtića, vidjeo jednu mršavu macu i dao sam joj salamu iz svog sendviča i onda je rekla mjau mjau to sigurno znači
"hvala". Na njenom jeziku, tako kaže mama. Bravo ženo za posao. Volim te.
Moja drugarica dobila bebu, ja svaki dan posle posla idem da joj pomognem oko kuće, veša, da pricuvam bebu da se ona okupa. Roditelje je izgubila jako rano, a muž je pre pola godine otišao da radi na brodu da bi mogao da zaradi neki dinar više da srede kuću na selu. Jeste mi pomalo naporno ali je ona zaslužila svu moju pomoć. Tek dok nisam lično doživela nisam ni znala koliko je prilagođavanje na majcinstvo teško. Sram svakog ko bilo šta negativno kaže i pomisli o novopečenim majkama!
Užasno me iritira potreba vlasnika ljubimaca da iste nazivaju svojom decom "stigla mama kući", "daj mami šapu" i sl... dovedu bebu kući i onda kao pas dobio batu/seku! Aman bre ljudi....di ide ovaj svet!!!
Rođena sam 1994.godine i mi smo generacija koju su učili da se stide, da ništa ne traže, u gostima je bilo sramota reci da želiš sok i to nisi bio kod nekog nepoznatog već kod rođene tetke. Učeni smo da na je moru sve skupo, da se hrana mora nositi, a ne daj boze zatražiti sladoled, krofnice ili parče pice na plaži jer je eto sve skupo. Mama se i danas hvali kako mi nismo nikad ništa tražili kako nam je unaprijed objasnila da ne tražimo i mi smo slušali. Kada sam jednom izjavila sa 6,7 godina da mi je omiljena hrana pirekrompir i šnicle svima je pričala šta sam rekla i smejala se jer eto kako sam rekla šnicle, jer eto kao znam šta valja. Nikada pohvale nisam imala, ako ne prolaziš svim peticama po njima nisi bio vrijedan (bila sam samo odlična). Sada svoju djecu učim da je bitno biti vrijedan i truditi se pa kakav god uspeh bio, da sam ponosna na njih šta god urade, svaki dan im kažem da ih volim (ja nikad od svojih roditelja to nisam čula), i željela bih da im pomognem izgraditi samopouzdanje.
Kad sam jednom bila na groblju prošla sam pored deke od nekih 80ak godina koji je klečao iznad spomenika jedne mlade devojke, plakao i ponavljao “ćero moja mila”… Pola sata sam plakala u kolima nakon toga.
U firmi gde radim imaju specifičan način da nekome daju otkaz. Na primer, ostavljaju poruke gde imaš trag i kad ga konačno nađeš, to bude papir sa otkazom. Jutros su stavili story sa natpisom "The end" i ide pesma od Bajage "ISKRE LETE". Otkaz dobila Iskra knjigovođa.
Ne bih nikada bio sa konobaricom, devojkom koja radi u pekari, ili recimo prodavnici.
Do sad kada god sam imao nešto sa devojkama koje se bave tim poslovima uvek je bila ista priča:
Ja radim na tome da napravim nešto od sebe (trenutno radim za holandsku firmu ali planiram da pređem skroz na freelance i da imam svoj sajt), a one bi samo kukale kako im je teško i kako ne znaju šta da promene.
Bivšoj sam sredio 2 dobro plaćenih poslova ali se samo izvlačila kako ne voli te struke. Čak su joj krenule suze od besa kada sam dobio posao jer "ne može da veruje da sam tako lako dobio takav posao". Ne želim da generalizujem ali ne volim devojke koje nemaju nikakve ambicije, ne verujem da su sve cure takve koje su u tim branšama. Ali kao što je devojkama bitna ta stavka, i meni je takođe bitna (pa čak i mnogim mojim prijateljima), ne treba mi neko koga moram da vučem za sobom i ko će da me vuče nazad sa njenom lenjošću, negativnim razmišljanjem i manjkom ambicija.
Sedim za stolom a preko puta mene oko 5 m sede dve devojke a jedna stoji pored njih jer nema stolicu. Ustajem i dajem devojci koja stoji stolicu da sedne i kažem joj: "Izvoli". Devojka uzima stolicu ni hvala ne kaže. E zato se nama muškarcima smučilo da prvi moramo sve, a onda ispadnemo budale. Bravoo riboo nekulturna. More marš!
Na neki način sam bila prinuđena da radim kod svog oca. Mrzela sam taj posao. Upala sam u depresiju. Jedina stvar u životu mi je bila odlazak na posao, posle čega bih se vratila kući i spavala do sledećeg radnog dana. I tako su prošli meseci, pa zatim i godine. Nisam imala puno ljudi koji su shvatali moje stanje. Ali jedna osoba jeste. Moj deda. Tatin tata. Iza tatinih leđa bi mi uvek govorio kako mogu mnogo više od toga što trenutno radim. Da imam ogroman potencijal i da mogu sve što poželim. Posle dugo vremena, poslušala sam ga i odlučila da upišem fakultet. Tata nije bio oduševljen, ali nije bilo nazad. Pripreme su bile teške, ali na kraju sam uspela. Deda, već u poodmakloj fazi bolesti, video je moj indeks i tako slab uspeo je da se raduje sa mnom. Kad sam ušla u zgradu fakulteta, suze su same krenule. Deda je obavio svoj zadatak, postarao se za to da svi budemo srećni, a zatim podlegao raku posle duge borbe.
Deda, hvala ti za sve. Neću te razočarati.