Svi misle da ja imam novca, samo zato što se nikada javno ne žalim. Ne žalim se zato što od toga nemam nikakve koristi, a istina je da jedva krpim kraj sa krajem.
10 meseci ne mogu da nađem posao. Toliko razgovora sam prošla, zgrožena sam šta se nudi i da se svuda traži da radiš za troje, a primaš platu sa kojom ne može da se živi. Završila sam fakultet u roku, radila sam i prosečne poslove i po nešto u struci. Otišla iz prethodne firme zbog mobinga i užasnih međuljudskih odnosa. I sad nakon godina samostalnog života i svog dinara ponovo zavisim od roditelja. Koliko je ovo poražavajuće. I pre nego što mi neko kaže radi bilo šta, dodala bih samo baš zato što pristajemo da radimo bilo šta ovako nam je. Ljudi se u svetu bore za kraće radno vreme, a mi preživljavamo jedva i sa 2 posla.
Pisala mi je ljubavnica mog muža. Prvo sam bila u šoku, ali onda sam se sabrala i rekla joj da može slobodno da ga uzme. Naime, njegovi roditelji su jako bogati, stanovi, kuće na moru, na planinama, privatni biznis. Ali, ništa od toga se ne vodi na njega. Otišla sam kod svekra i svekrve i pokazala im fotografije (muž je tada bio na "službenom putu") i rekla da ću da se razvedem. Podržali su me, čak je njegova majka rekla da to moram da uradim. Sve su prepisali na našu decu, s tim da sam ja korisnik dok oni ne napune 18. Kada se vratio sa "službenog puta" sačekalo ga je iznenađenje. A onda ga je i ljubavnica ostavila.
Najteže mi je vidjeti osobu 60+ godina kako radi, a vidim im na licu zasićenje i želju za penzijom i odmorom. Toliko mladih doktora, ekonomista, pravnika, magistara farmacije, učitelja, itd. čeka priliku za posao. DAJTE LJUDIMA DA IDU U PENZIJU SA 60 GODINA!!!!!
Otac je bolestan i potrebna mu je transplantacija. Operacija je i za donora rizična, a period oporavka dug. Kroz život je bio grozan otac i još gori suprug mojoj majci. Uvek bi naglašavao da zato što smo ženska deca ništa ne vredimo ( 4 sestre) i uz to bi na svakakve načine maltrerirao majku. Ona je podnosila ceo teret što finansijski što održavanja kuće i odgajanja nas. Pre 5 godina majka se razvela, a ja sa njom otišla u podstanare. Dve starije sestre su udate, a mlađa studira. Niko od nas se nije čuo sa njim od tad. I evo nazvao je jer mu je potrebna transplantacija. Nijedna od nas ne želi da se testira i ne želi da rizikuje svoj život za to. Smatram da radim pravu stvar, ali se ipak grozno osećam i ne spavam noćima. Uz to njegovi nas konstantno zovu, prete i uznemiravaju. Smatram da mu nijedna od nas ništa nije dužna. Ne želim da umre, ali ne želim ni da rizikujem svoj život, posao i sve ostalo zarad nekog koje uvek bio grozan prema meni.
Žena i ja smo imali krizu i jedno vreme živeli odvojene živote, a bili pod istim krovom i brinuli zajedno o maloj deci. Oboje smo imali nekog i bili pred razvodom. Na kraju smo ipak rešili da braku damo još jednu šansu i pokušamo da popravimo odnos i uspeli smo. Problem je što se za moju aferu pročulo i došlo do naše porodice. Rešio sam da svu krivicu preuzmem na sebe i da ne govorimo za njenu vezu jer će nju mnogo više da osude jer je žensko. Živimo u konzervativnoj sredini i meni će ovo da se zaboravi za mesec dana, a ona će biti etiketirana za ceo život. Ovako je gledaju kao hrabru i požrtvovanu ženu koja je sačuvala porodicu. Volim je i neću da je bilo ko gleda ispod oka.
Teško mi i nemam kome reći. Uštedila sam nešto novca, dala otkaz i malo pauziram, dok ne odlučim kuda, gdje dalje... ali iskreno, teško mi je. Već nekoliko sedmica nikako da se pokrenem. A toliko toga sam htjela da uradim, isprobam, pokrenem nešto svoje. Međutim, dani mi prolaze uz ležanje i TV. Ni knjigu ne mogu da uzmem u ruke. Mislim da su me ove prošle godine na poslovnom i privatnom planu toliko iscrpile, i da sam bukvalno pregorila. Koliko psihički, toliko i fizički. Nadam se da će ova faza proći i da ću se uspjeti pokrenuti sa ove mrtve tačke. Nije lako nakon svih godina napokon posvetiti se samom sebi i krenuti se brinuti o svom psihičkom zdravlju. Očigledno
malo kasnim sa ovim saznajem, pa eto, neka drugima bude lekcija.
Imam slobodan dan, pitam moju baku (87 godina) kakvi su joj planovi za sutra (misleći ako treba da se preveze do crkve, groblja ili prijateljice, nešto donese sa pijace i slično) kaže "DA SE PROBUDIM". Već nekoliko nedelja u miru uz čaj dočekuje izlazak sunca i gleda zalazak.
Uvek devojku na nekom od prvih sastanaka pitam sa koliko je momaka spavala. Po njenoj reakciji i odgovoru procenim da li je vredna da nastavljam dalji kontakt.
Imala sam 17 godina kada sam ostala trudna i rodila svog sina. Njegov otac nije hteo dete, ostavio me je, njegovi roditelji su ga podsticali da viđa i vodi brigu o našem sinu. Tek se posle unormalio i vodio brigu o našem detetu posle 3 4 godine od njegovog rođenja. Mi hvala Bogu više nismo hteli da budemo zajedno od kad me je on ostavio kad je saznao za trudnoću. Pokušao je kasnije par puta da ponovo budemo zajedno, ali ja nisam htela. Jedino što nas je spajalo to je naše dete i to je to. Sada naš sin ima 20 godina, odrasla je osoba i ponosna sam u kakvog je čoveka odrastao. Medicinski je tehničar, instrumentar i jako voli svoj posao, kulturan je, dobar dečko, ima dobru devojku i ponosna sam u kakvu je osobu izrastao. Sećam se kako sam se na početku plašila kakva ću majka da budem i bojala se maltene svega. Srećna sam što je sve ispalo dobro. Samo sam malo tužna što se nikada nisam ostvarila u nečemu, nisam putovala, nisam radila šta i moji vršnjaci i to me nekad zaboli.