Iz ponašanja društva i komentara ljudi stječem dojam da se ženi može sve oprostiti osim toga što je ružna, debela i uspješna. Jer očito biti ružan i debelo jednako je loše kao biti ubojica, lopov, osoba lošeg karaktera, lažljivac i sl.
Drage djevojke i žene, nijednom muškarcu nemojte biti "rame za plakanje". Bila sam tri godine u vezi sa momkom koji je bio depresivan, tužan, uvijek je bio nezadovoljan i svašta mu je falilo. Slušala sam ga 24/7, nikad mi nije bilo mrsko iako sam se osjećala kao njegov psiholog. Ja sam ga voljela jer je u suštini bio divna osoba, pošten i vrijedan. Na kraju sam saznala da me vara sa drugom djevojkom i prekinuli smo.
Moja devojka sa kojom sam već 2 godine ima 27 godina, bila je 3 godine pre mene udata i muž joj je preminuo, nema decu iz tog braka, i bila je slobodna 2 godine dok me nije upoznala. Sada je trudna sa mnom i čekamo prvo dete, međutim ona i dalje ima kontakt sa porodicom bivšeg muža i to više oni isistiraju tj majka bivšeg muža i sestra. Ja sam pričao sa njom da mi smeta to malo čak se dogovorio da smanji kontakt, da dete kad dođe zna ko je ko. Pristala je, ali porodica njenog bivšeg muža jako teško čak su pokušali da je okrenu protiv mene. Razgovarao i rešio to sve. Naime oni su jako dobri ljudi koji rekao bih imaju uspomenu na sina brata zbog nje, što razumem, ali i ona mora da razume mene da ne želim kontakt sa nekim iz njene prošlosti.
Svaki put kad se moram vraćati za Ameriku, bude mi nevjerovatno loše. Imam 19 godina, a cijeli život sam kao ptica u zlatnom kavezu. Od samog djetinjstva (pošto sam rodjen u Americi), sam najviše vremena proveo u kući. Zbog opasnosti i velikih rastojana (kola su u Americi prijeka potreba), djeca u Americi žive upravo tako. Škola, kuća, i ponekad druženje s drugom djecom, po terminu, naravno, ništa spontano. Ako želite otići u neku zemlju na zapadu, idite u Evropu, ako želite da vam djeca imaju bilo kakvo djetinjstvo ili socializaciju. Dok sam u bivšoj Jugoslaviji, osjetim se sretno i tužno istovremeno kad vidim kako se djeca igraju napolje do 11 sati. Amerika jeste dobra država ako želite sebi osigurati nešto materijalno. Ali zato ćete izgubiti neku duhovnu stranu života. Zbog silne izolacije u djetinjstvu jednostavno nemam dovoljno socijalnih navika da bi uopšte stvorio neko prijateljstvo s nekim.
Već godinama se borim sa zdravstvenim problemom, a lekari samo prepisuju lekove naslepo – bez stvarnog truda da razumeju šta mi je. Ne zanima ih uzrok. Ne daju nikakav savet.
Ponekad imam osećaj da ih ni ne zanima moje stanje. Gledaju me kao još jedan papir, još jedan broj u sistemu.
A ja nisam papir – ja sam čovek koji pati.
Sve više gubim poverenje i snagu.
Kako da se izborim sa ovim osećajem napuštenosti od onih koji bi trebalo da mi pomognu?
Da li je još neko prošao kroz slično?
Nekad se osećam kao da se lečim sama.
Dečko nije želeo sa mnom na putovanje i na neke žurke. Kad smo raskinuli postavila sam tuđe storije sa tih mesta, samo da mi bude bar malo lakše.
Pisala sam sve ove godine blog, lagala, izmišljala, milovala riječima, činila da se neko ne osjeća usamljenim kao što sam ja. Sad bih voljela da mene neko grli svojim pisanjem.
Svekra i svekrvu obožavam, stvarno su super ljudi, nemam problema sa njima. I mnogo mi znači što kad dođem s posla uvek imam skuvano, ne plaćamo vrtić za decu jer ih paze baba i deda, i ima dosta dece po komšiluku tako da imaju dosta društva. Račune delimo sa njima, ne plaćamo kiriju ni kredit, pa samim tim nam je život mnogo lakši. Imamo svoju kuću, samo isto dvorište, nikad nisu upadali ili smarali bez kucanja. Kad sam jednom sela sa mužem da popričamo ovako dotakli smo se te teme i rekao mi je da mu je mnogo lakše bilo da postavi roditelje na mesto kad je bilo vreme, nego da živi pod kirijom kao podstanar i da se zarobi sa kreditom do kraja života. Sad stalno razmišljam o tome i pitam se da li me njegovi mrze a moraju da glume i budu dobri prema meni zbog njihovog sina što im je zapretio da moraju da me poštuju.
Našla sam prsten, planira me zaprositi nakon 3 godine, nikad sretnije se nisam osjećala ali strah me. Imam oko 7000€ dugova zbog nepromišljenih odluka za koje mu nikad nisam rekla. Šta da radim?
Prestala sam se družiti sa najboljom prijateljicom, s kojom sam se družila skoro 20 godina. Dobra je bila drugarica, ali uvijek je svoje probleme stavljala u prvi plan a mene nije htjela ni da sasluša. Uvijek sam je morala slušati, davati joj savjete, a njoj se nisam povjeravala već godinama i sve sam trpala u sebe. Čak i kad sam dobila posao za stalno nije se obradovala, preko neke stvari mi je čestitala. Nekad mi nedostaje, ali dugoročno bolje je ovako.