Niko ne zna da svaki dan plačem jer gledam kako je srećan sa drugom.
Mislim da majka više voli moju sestru i njeno dete nego mene.
Dobili smo bebu i žena mi stalno kuka kako joj je teško. I moja i njena majka su tu i pomažu joj dok sam ja na poslu, kada sam ja kući, ona odmara i gleda tv, maksimalno pomažem oko deteta. Bukvalno sa 2 posla dolazim i preuzimam dete, a meni niko ne pomaže. I mene čekaju i sudovi i veš i ručak pored bebe. Nije da se žalim, to je moje dete, volim ga najviše, i popuštam ženi jer cenim što je rodila bebu, ali smo je mnogo razmazili. Ona nikad nije sama, uvek je neko tu sa njom, uvek neko drugi i hrani i kupa bebu, dok mene nema. A ja kad dođem ona onda mora da odmori navodno. Makar da je sudove oprala za to vreme dok je neko bio tu, nego sve mene čeka. A na poslu se ubijam da bih obezbedio porodicu, sve račune plaćam sam, svu hranu donosim ja, ona svoje porodiljsko samo šteka i ne troši čak i na pelene. Nije bila ovakva pre porođaja, da kažete sad "to si birao". Mislio sam da sam dobro izabrao, ali kad se porodila, osilila se mnogo, da ne pominjem koliko je histerična postala.
Moja koleginica za Vaskrs farba 90 jaja, od toga pojedu oko 40, jer ih je puna kuća. Pitam je zašto toliko farbaš kad ne pojedete sve? Kaže, pa deca se takmiče sa svima, pa treba da imaju da se sa svima kucaju po nekoliko puta. Dakle bacićeš 50 jaja samo da bi zadovoljila dečije hirove? Nauči ih da danas milioni dece nemaju šta da jedu, a vi bacate. Naravno sve sam to u sebi pomislila. Ne bih joj rekla u lice. Sa tih 50 jaja si mogla da nahraniš nekih 25 gladnih usta. Osuditi koliko hoćete, ali meni je ovo nenormalno. I ja kad sam bila dete u mojoj kući se farbalo po 70 jaja, isto da bi se deca međusobno takmičila. Nama je to bilo zanimljivo jer smo bili deca koja ne znaju. Sad kao odrasla shvatam da je to bilo sebično od starijih. Ofarbaj onoliko koliko možete da pojedete, a ne da bacate. Greh je 😓
Više se bojim prelazit zebru bez semafora od vožnje avionom. Većini će bit nerazumno, možda i smiješno, al to je moj nedostatak od kojeg mi pati kvaliteta života. Btw ne vozim.
Ja mog tatu trpim samo radi love jer nemam izlaza! A uvijek je bio 0 kao otac i čovjek!
Prije nekog vremena tražeći nešto na google da sebi olakšam, slučajno nađem jedan servis koji mi može pomoći. Tražio sam besplatne servise, ali kako nisam našao, odlučim da platim uslugu za koju je pisalo da košta nekih 2-3 dolara. Prihvatljiva cijena. Slučajno sam odlučio da uzmem trajnu pretplatu umjesto samo jedne usluge. Nekoliko mjeseci mi je skidalo oko 30 dolara. Najgore što mi taj trošak aplikacija od banke nije prikazivala dok nisam uključio da prikazuje sve troškove... Ne bih bio bogatiji, ali bih imao tih 150 dolara više. Od sad detaljno čitam uslove korištenja...
Brat mi radi kao sportski komentator. Već nekoliko godina ne sme nikome da kaže za koga navija zato što time odmah sebi pravi problem. Svako misli da na osnovu toga ili obožava jedne ili mrzi druge. Tada počinje da se odražava na posao. Neće da im daju pristup utakmicama ili sportistima za intervjue ako privatno ne navijaju za "koga treba". Ranije to nije bio slučaj. Možda sam ja preveliki idealista, bavim se skroz desetim poslom, ali smatram da navijačka pripadnost u komentatorskom poslu nije nikakav faktor do god je to tvoja privatna stvar i ne utiče na tvoj rad. Nego je cela ta industrija postala ostrašćena i valjda to očekuju od svih u tom poslu. Nejasno mi je zašto se sport kao pozitivna stvar kalja takvim glupostima. Poznajem fotografa kome su zabranili ulaz na utakmice jednog tima (i samim tim rad tu) zato što se u slobodno vreme slikao sa inostranim sportistom suparničkog tima. Ljudi načisto prsli.
Ne kontam jugo arhitekturu i to što su gradili wc bez prozora. Navodno, izvuče ventilacija, možeš misliti...
Živim sa mužem u drugom gradu, odvojeno i od njegovih i mojih. Svaku posetu isplaniramo u dogovoru sa njima, za svaki praznik se uvek ide prvo kod njegovih pa mojih, nikada obrnuto. Sreća pa su moji isto kao i ja flegme, važno je da dođemo, a kada nebitno je. Zato mislim da i muž više uživa u poseti mojih roditelja. Sve je nekako opuštenije, posmatraju nas kao goste, i sve je već spremno, od hrane i sobe gde ćemo da spavamo, do toga gde ćemo sutra na ručak i piće. Kod svekrve moramo da damo novac za hranu za tih par dana, što mi je opet ok, ipak su oni penzioneri, ali što moram da nosim svoju posteljinu kako ne bi prljala njenu da je ne bi prala mi je pobeda. Ako predložimo negde da idemo na ručak, može ako mi platimo, a ako njegov tata vozi moramo i gorivo da platimo. Iskreno sa svim tim plaćanjima preldožila sam mužu da sledeći put odemo negde gde bar možemo da se opustimo, a ne da pazim kad sam ustala i koliko kašičica kafe stavila za sebe..