Nedavno sam upoznala dečka sa kojim sam otišla na par dejtova, super je bilo, i očekujem, dan zaljubljenih, neki vid pažnje nečega, da ce doći u moj grad jer živi sat vremena od mene… Međutim, ništa, kroz šalu provuko, i previše posla, doćiće sutra, sutra dan, problem na poslu, koji psihički utiče da neće biti opušten, uveče izlazi na kafu sa društvom gde ga ja pitam, zašto nisi došao na kafu ovde, isto bi ti bilo, da bi on meni rekao da se ne saosećam sa njim i da mislim samo na sebe, da prenoći i ujutru me zove čim ustane da pričamo. ČIK POGODITE… više se nije javio nikada….
pozvala ga 2x i ništa. Pritom, čovek nije balavac.
Ali kad pišu da ne budete prijateljice sa devojkama koje nemaju prijateljicu, da ne budete u vezi s takvima... A vi se družite s ološima, drugaricama koje su bezobrazne prema vama...verovatno jer ne možete same da vam ovo iznad neko ne bi govorio. Koliko se ovde žalite na prijateljice, kakve su, a družite se i dalje s njima. Mada mislim da ovo pišu osobe koje ne mogu same, koje bi i pored svega bile prijatelji s takvima samo da im neko ne bi rekao sve ovo.
Od malih nogu pa sve do sada ja sam mirna, povučena, uvek osećam neki strah itd.. Tako da sa 28 godina nikada nisam imala normalnog dečka i imam samo jednu drugaricu (ali vrednu) sa kojom se družim više od 10 godina.. Ja ne znam šta bih bez te devojke, ona je stvarno pravi prijatelj u svakom smislu te reči.. Iskrena, pametna, prelepa, pretalentovana.. za nju imam samo reči hvale i nema šta ne bih uradila za nju.. Kad god sam u njenom društvu opuštena sam 200 posto, znam da joj mogu reći sve kao i ona meni.. Odmah da naglasim nisam ljubomorna niti ću ikada biti, uvek ću joj poželeti sreću za bilo šta u životu.. Ona se u oktobru udaje i preseliće se u drugi grad.. iskreno ja ne znam kako ću to podneti, imam osećaj da ću ostati skroz sama... Nije mnogo udaljena od našeg grada, ali ipak to više neće biti to.. Odavno znam da za mene nema sreće u ljubavi, imam roditelje koji se ceo život odvratno svađaju, tako da kad ona ode ja neću znati šta da radim..
Idem iz grada kući, zvoni mi mobitel i javljam se, zove me mama kaže tata je kući i opet smo se posvađali neće da pije ljekove a mora, molim te dođi kući pa mu daj ljekove, neće od mene da uzme, uzimam 1 euro iz džepa i kupujem muffin u pekari, to mi je zadnji novac u novčaniku, dolazim kući dajem tati ljekove i muffin i samo mi misli prolaze zašto nisam odrasla u normalnoj obitelji, već disfunkcionalnoj, stalne svađe, nema se para, i tatina ovisnost o alkoholu, jeb**ti život i ovakvu sreću!
Kako navesti partnera da smrsavi? Nikad mi zapravo nije bio zgodan ali ostala sam s njim jer je dobra osoba i moja srodna duša. Ipak, ne mogu zamisliti da će cijeli život biti pretio.
Diram se dole, i onda tom rukom uzmem koleginicin miš, da i njoj bude lepo.
Dobra sam osoba, pomogla bih kad god bih bila u mogućnosti. Kulturna sam, lepo se ponašam. Iz nekog razloga me kolege na bilo kom poslu do sad nisu gotivile. A ja sam ta koja je trpela njihove bezobrazluke i nisam htela da se spustam na njihov nivo. Zašto su ljudi takvi?
Imam brata kome sam pokušao da pomognem ali on je sve odbio, svesno živi kao klošar i izigrava žrtvu. Izbegavam da ga zovem i grize me savest.
Single sam i nikad ne lajkujem slike of modelima niti devojkama generalno.
Na posao idem jedva, samo zbog para. Koliko god bilo koji posao na početku da deluje zanimljivo, kad pređe u rutinu, postane dosadan. Plus, tamo nisu moji ljudi, pa da osećam neku toplinu i lepu atmosferu. Znači, samo zbog plate. Zato me uopšte ne čudi želja i nastajonje nekih da otvore porodični biznis. I tu dolazi do nesuglasica, al' tvoje je, na svom si.