Dođem na razgovor za posao prvo pitanje jer može jedno intimno pitanje, recite? Jel imate djece? Nemam. Ostala pitanja su bila pristojna, kažu zvat ćemo vas, nikad me više nisu nazvali nakog toga, a rekli zaposlit ćemo vas. Samo zezaju ljude.
Odnos sa mamom mi je teško da opišem. Kada sam bila mala dobijala sam puno ljubavi i pažnje ali poslednjih par godina (sada imam 20) kao da sam joj dosadila. Uglavnom gleda da te neke tehničke stvari i obaveze koje ima oko mene pozavršava. Bitno joj je da ima ručka u frižideru a kako se ja osećam i šta sam danas radila je ne zanima. Čak i kada me pita nešto to je više reda radi. Prosto osećam da sam joj neka vrsta tereta, obaveze, navike… Trudim se oko nje, želim da provodimo vreme zajedno, da stvaramo lepe uspomene, putujemo, šetamo, pijemo kafu u kafiću, gledamo zajedno filmove, idemo u pozorište. Ona će to prihvatiti ali jedino kada je maltene nateram. Nikada sama neće izraziti želju da nešto radimo zajedno. Željna sam je. Da li je normalno da mi sa ovoliko godina nedostaje?
Imam veoma svetlu boju kože, koja je inače jako osetljiva na sunčeve zrake, te se stoga nikada ne izlažem suncu, a u solarijum nikad nisam otišla, niti to planiram. Želim da sačuvam svoje zdravlje pre svega, a iskreno, meni je moja koža i ovako lepa i mislim da mi nikako ne bi stajalo da sam tamnija. Problem je u tome što me mnogi ljudi, pogotovo bliža rodbina i neki prijatelji smaraju sa pričom kako moram malo da pocrnim, kako izgledam bolesno, kao vampr i slično. Kao što sam već rekla, ja volim svoj svetao ten i sviđam se sebi ovakva, ali ponekad me baš povrede njihovi komentari i stvaraju mi komplekse da nisam dovoljno dobra ovakva kakva sam i da se ne uklapam u neki standard lepote koji je opšteprihvaćen.
Cure prestanite nositi one tajice s kalupima sa shein i temu j*bote dečki misle kako sve imate izrađene guze, a kad ono kalup, a ispod ravne, letva, daska!!! Pa kad je skine u krevetu jadan vidi da ga je svo vrijeme manipulirala i da je žena ravna ko daska. Jadno ispadate, očajnice. Ili nosite tajice bez kalupa ili nemojte uopće dolazit. Guza ko guza. Kakva je takva je. Kakvo je bree ovo gubljenje!
Ili sam ja luda, ili je vreme katastrofa!? Toliko je sve ubrzano, moraš biti brz, ambiciozan, stalno da učiš nove stvari i da se interesuješ za apsolutno sve. Znači ako me nađu negde obešenu, biće to zato što više f*** ne mogu žuriti, srljati i trkati se! Nisam ja za ovo! Nisam lenja, daleko od toga, ali da živim da bih radila i bila uspešna = priznata u društvu koliku poziciju/platu imam je nešto najljigavije što postoji...
Šef mi je rekao da mu je stalo do mene. Osjećam kao da se nešto događa..
Muka mi je više od ovih modernih majki "ja svom djetetu ne palim tv, ja svom djetetu ne dajem čokoladu, ja nikad svom djetetu ne bi dala telefon, moje dijete ne jede supu iz kesice, itd" pa je li vas neko pitao?! Ti svoje dijete odgajaj kako hoćeš, ja ću svoje kako hoću i mogu.
Devojka me je ostavila iz razloga jer sam bio ljubomoran i nisam se dobro ponašao prema njoj. Bili smo skoro dve godine zajedno i upoznali smo se skroz slučajno u školi i sve nam se lepo poklopilo i savršeno krenulo dok… Ona je oduvek volela da izlazi i u početku nikakav problem nisam imao sa tim dok nije počela na svakom izlasku da napravi neku glupost, ne neku veliku ali opet neke sitnice i samim tim ja sam izgubio poverenje da mogu da je pustim da izađe bez straha da nešto ne uradi. Takođe plakala je ispred mojih očiju za dečkom nekim kao jer je sjebala odnos sa njim blabla. Nakon skoro godinu dana veze saznajem slučajno nešto što je krila od mene, a nekoliko puta sam je pitao za to i lagala me je, kad sam to saznao u meni se sve polomilo na komade, tad sam bio spreman da je ostavim, al ona je kukala plakala pretila da će da se ubije i ostalo i rekoh ajde da joj oprostim. Nakon toga cela naša veza kreće ka dole, mene je bolelo što me je lagala toliko što nije bila iskrena prema meni.
Duša me boli i raspadam se. Srce mi plače već danima jer moram da napustim svoju zemlju, svoj grad, roditelje i drugove, sve ljude koje volim i koji mi života znače. Moram u inostranstvo, u grad gde ću biti sam i ne znam nikoga, zbog bolje budućnosti i finansija. Školovan sam, imam 29 godina, master ekonomista iz malog mesta i ne mogu da nađem posao, svuda sam tražio, jednostavno ne umem ovde da se snađem, 4 godine radim sezone kao konobar i čekam i čekam, ne mogu više, vreme mi prolazi, sam sam, devojka me iz stog razloga ostavila, kaže da nema vremena da me čeka da se snađem, želi da bude sređena i sigurnost a ja sam sve učinio da pružim sigurnost i sebi i njoj ali nisam uspeo do sad.. Mnogo me boli sve ovo što je tako...
Mrzim da leti prolazim pored bašti kafića sama ili tako gde ima dosta ljudi koji sede i gledaju ko prolazi, osećam se kao na nekom takmičenju gde okolo svi gledaju i onda zaboravim da hodam, izbegavam da idem u prepune restorane i kafiće, išla sam u klub ako bih išla na žurke jer tu popijem i bude mi lakše posle me boli uvo ali ni tako pijana ne bih mogla negde gde mi ljudi ne odgovaraju pogotovo gde izlaze dosta klinki i klinaca, više volim gde idu stariji iako imam 25 god.