Plače mi se ceo dan. Zato što sam žena, što sam postala jako ranjiva od kad sam postala majka, što nisam dobila odgovarajuću pomoć porodice kad sam rodila dete, što ni sad ne mogu bebu da ostavim i predahnem makar jedan dan. Moja majka želi da mi pomogne ali ne može jer brine o mom ocu, svekrva isto želi da pomogne ali ne može zato što je slaba i bolesna. Pomažu malo koliko mogu ali to nije dovoljno i ja sam konstanstno rastrzana na sto strana i dođe mi da izađem na ulicu i vrštim "NE MOGU VIŠE". Pri tome, muž i ja smo odložili emigraciju da bi nam porodica pomogla oko dece dok su mali, a samo mi je još teže zbog svega. Nisam ni tamo ni ovde. Mislim da sam postala neurotična, ako nisam još sigurno sam na dobrom putu. Ne vidim svetlo na kraju tunela, čini mi se da je od sada pa nadalje život samo patnja pa koliko izdržim.
Kako mrzim kada odem negdje nešto da kupim i dajem novčanicu neku krupniju i onda kaže mi prodavac da nema da mi vrati kusur i pita da li imam sitno da platim. Pa legendo da imam i da sam htio tako da platim, dao bih ti odmah sitno.
Posao koji radim i pornografija mi uništavaju život. Jednostavno, gotov sam. Odražava se tako što sam na poslu svakodnevno pod ogromnim brojem obaveza koji normalan čovjek ne može obraditi a poslodavac očekuje rješenje, a kući kada dođem gledam raznorazne budalaštine ljudskog roda.
Kako starim, primećujem da sve više i više postajem sponzoruša. Bila sam devojka koja bi bila sa momkom i u dobru i u zlu. I kad nema ni cvonjka. Volela kao niko, mislila da je ljubav najvažnija. Ali ja sam toliko željna da muško troši novac na mene, da mi kupuje nakit, cveće, poklone... Stidim se sama sebe i osećam se loše, ali ne znam kako to da promenim i nisam sigurna da li uopšte više želim da to promenim. U ranim dvadesetim sam...
Na dejt izlazim samo sa momkom s kojim mogu da zamislim da imamo decu i nikako drugačije.
U vezi sam sa dečkom kojem sam ja prva devojka. On je meni drugi. Sa mnom se prvi put poljubio i imao odnose. Govorio mi je kako mu je glupo što nema iskustva, ali posle 3 meseca nam je prelepo, više to ne govori.
Mama od dečka me mrzi od prvog dana, ne znam kako će nam veza opstati.
Mnogo me boli kad ovde čitam- zasto mi niko nije tu noć prišao, kako odgovaraju na poruke u roku od toliko i toliko, prekini vezu zbog tog i tog... Ljudi, meni u 30 godina niko nije prišao, nevin sam i svaka me odbila.. Jel toliko teško- nađeš nekog koga voliš i ko voli tebe i ćao. Pročitao sam- ostavi ga jer mu se ne sviđa što oblačiš takve gaće na plaži... Mnogo izvoljevate i sve vam smeta. Ajmo se slagati u osnovnim i važnim stvarima, na tome graditi vezu a ne neslaganje u sitnicima predstavljati kao smak svijeta.
Bila sam u vezi sa momkom 2 meseca. Na prvu mi se nije svideo, ali imao je kvalitete koje sam cenila i zbog toga sam mu dala šansu. Mnogo me je voleo i cenio ali ja nisam stalno bila sigurna u moje emocije. Nekad sam se pitala "da li ga uopšte volim?" a nekad sam mislila "baš ga volim". Međutim, na tačno 2 meseca sam mu na njegovo pitanje koliko ga volim, neobazrivo rekla - kako kad. Njega je to šokiralo, ja sam mu objasnila da imam neodlučnost jer mi je ovo druga veza u životu i prva posle teškog raskida. Njega je to pogodilo, i taj dan smo raskinuli. Znajući da me on stvarno voli, mene je to slomilo to što vidim kako je slomljen. Ali i ranije pre toga smo imala nešto slične razgovore u kojima bih mu objasnila da želim da dam vremena našem odnosu jer imamo potencijal (iako nema hemije na prvu). Imali smo svađe u vezi gde bi ni svašta rekao i tada bih se stalno pitala - da li bi mi osoba koja me voli ovo rekla? On ima zdravstveni problem i osećam se bezveze jer ispada da sam ga zavlačila.