Sa devojkom sam 4 godine, pre neko veče se dopisivala sa drugaricom gde joj je rekla kako ne zna da li sam ja pravi... Svaki dan se trudim da joj pokažem koliko mi je stalo do nje i koliko je volim, dao sam joj do znanja da mi je vrlo draga u životu i jedina... Nekako osećam da su te varnice nestale sa njene strane a opet sa druge strane je i dalje tu, piše mi, zove da se vidimo... Zaista sam zbunjen...
Društvene mreže su postale čisto zaglupljivanje. Ili neko glumi pametnjakovića, ili se ljudi bez prestanka prepucavaju, ili se sve vrti oko golotinje i praznog hvalisanja. Jednostavno užas! Ko je ugasio naloge ili ih nikad nije ni pravio, taj je svoj mozak najbolje sačuvao.
Kad me bivši ostavio prije 4 godine rekao mi je da ću ja sigurno naći nekog super dečka. On je za pola godine već našao novu curu (možda ju je imao i dok smo bili zajedno), a ja još uvijek nisam pronašla nikoga. Iako mi nikad ništa loše nije napravio, pomisao na to me baš razljuti.
Zbog nedostatka novca puno sam toga propustila u životu. U srednjoj nisam izlazila jer nisam imala ni odjeću za izlaske ni šminku, a ni novac. Nisam išla ni na kave nakon nastave kao ostatak razreda. Moji nisu imali auto pa nikad nigdje nismo išli. Na faksu situacija nije ništa bolja bila. Opet nisam imala i opet sam puno toga propustila i učila sam jer si ne bi mogla platiti ispite ako ih ne položim. Danas radim i imam novca, ali ni društva ni dečka na vidiku.
Suprugova sestra se meša u sve. Ona je svekrva na kvadrat. Ne može da kontroliše svog supruga, pa pokušava onda brata. Zove ga za sve, zalazi u intimu, kritikuje, komentariše, savetuje, predlaže stvari koje se tiču mene i njega a niko je nije ni pitao, cima ga da joj pomogne u odabiru kaputa, pa i najveće gluposti…to radi i dok smo na odmoru. Drži ga na telefonu satima. On je jako poštuje jer ima samo nju, pa je sasluša…vrhunac je što se skoro uselila kod nas na par dana, zbog izmišljenih obaveza, a evo to traje mesecima… nemamo privatnosti više ni 1 minut, i jako brinem za naš brak jer ja postajem anksiozna. U sve se dodatno meša. Iz dobre namere, kako kaže, u našem odsustvu je prala, menjala posteljinu, veš, sređivala stvari kako njoj odgovara u našoj sobi, bez da je pitala. Mene je to jako povredilo, jer mi zadire u intimu. Ali ja sam samo snajka u toj porodici…
Oduvek sam osuđivao muškarce koji ne žele da imaju seks sa svojim ženama kada su trudne dok se nije meni desilo. Ne radi se o tome da postajete neprivlačne, naprotiv. Radi se o psihološkoj blokadi. Nekako mi je morbidno da penetriram, a beba je tu na par cm. Drugo, imam trip da bih povredio ženu i dete, bez obzira što zvanična medicina kaže da je faktor rizika mali (iako postoji). Te dve stvari su razlog i čine psihološku blokadu, a ne manja privlačnost.
Sigurna sam da nas ima mnogo, ali je najgore kada ti u rane dvadesete otkriju bolest za čitav život. :/
Imam potrebu izjadati se i sram me to uopće izgovoriti na glas. Udala sam se i volim svog muža, ali nije me zaručio kao planirao je ali ostala sam trudna pa smo se oženili bez "zaruka" bez prstena. Imam osjećaj kao da sam pokradena nekog trenutka, gdje me iznenadi, gdje kažemo obitelji i prijateljima, gdje planiram vjenčanje, nismo imali ni medeni mjesec. Mladi smo i trenutno se svi oko nas zaručuju, planiraju vjenčanja i putovanja a ja se osjećam zakinuto. Volim muža i radujem se bebi ali jednostavan se osjećam ubrzano i kao da su mi ti trenuci ukradeni. U isto vrijeme osjećam sreću i radujem se zbog svojih prijatelja i obitelji ali sam i tužna jer ja to neću imati prilike doživjeti 🫣
Nervira me kad mi kažu, blago tebi muž ti skuva kafu. Skuva i kad dođu gosti, ali više bih volela da stane u moju zaštitu kad me neko provocira, omalovažava, a ne da mu se pridruži i počne smejati. Ne osećam oslonac u njemu, nije od reči i mislim da me tretira kao i svaku drugu ženu iz svoje kancelarije. Možda nekome nisu to nikakakvi problemi, ali ja sam mislila kad dobijemo decu da će biti drugačiji. Međutim, njemu je svako drugo dete u pravu, a naša su, po njemu zahtevna, umazena...duša me zaboli.
Supruga (42) je na moje veliko čuđenje letos propušila na novom radnom mestu. Do juna nikada u životu nije zapalila cigaretu. Nisam joj roditelj, niti je klinka da bih joj branio, ali ne mogu da se otmem utisku da je u najmanju ruku čudno da neko sa 42 počne da kupuje cigarete, pod izgovorom da je pušenje smiruje. Znate li za sličan primer da se nepušač u tako zrelim godinama uhvati cigareta?