Izašla sam s bivšim dečkom prvi put nakon nekoliko godina. Oboje smo bili single, proveli ugodno večer skupa i išli svako svojoj kući. Tjedan dana poslije smo opet izašli i proveli jako emotivno večer. On je htjeo da se nešto više dogodi, ali ja nisam dala. Svako išao svojoj kući.
Tjedan dana nakon, vidimo se da ga zagrlim i dam hranu da nosi na selo. Zagrlim ga i on se krene okretat, gledat oko sebe - meni ništa nije jasno.
Ispada da on ima djevojku... prohodali u međuvremenu.
Ja nisam znala za nju ALI ona je znala za mene.
I uglavnom... ja budala... ispričam se, kažem nisam znala, joj oprosti.
Da bi pajdo pitao: Ali mi i dalje možemo biti prijatelji??
HAHHAHAHAHHAHAAH ne.
Vraćala sam se sa mlađom sestrom oko nekih 11 i 30 sati iz grada/treninga i odjednom iza ćoška se pojavio neki lik sa kapuljačom. Noć je bila baš mračna i oblačna i hladna, i onda smo čuli neke strašne zvuke, neke krike, ni sama ne mogu da objasnim to. Obe smo se prestravile i počele da trčimo brzo ka kući, a zatim je taj lik počeo da dobacuje "opušteno" tek smo se onda prestravile, kad smo došle kući nismo mogle da zaspimo celu noć, a sutradan smo tog lika videli u našoj ulici ispostavilo se da tu i živi, ali skroz normalan lik, lep, zanimljiv, ali šta je to sinoć bilo ne znamo ni same. Naredni dan ispostavi se, da moj tata uhvati tog lika i on mu kaže kako on radi kako je on rekao "metal vokale" znači strašno, šta je to bože me sačuvaj... njemu je izgleda to zanimljivo i smešno dok smo nas dve prestravljene bile...
Slučajno sam čula da je jedan prolaznik dobacio da mi je beba od 4 meseca ružna. Od tad nemam volje da joj se radujem, gledam je drugačijim očima. Mnogo me je pogodilo. Često plače, a mene ne zanima da je uzmem. Samohrana sam majka..
Kad se skupi naše društvo, uvek se šalimo, smejemo. Družimo se jako dugo i imamo te neke naše interne šale, svi smo različiti i druge stvari nas interesuju, ali uvek nekako sa lakoćom pričamo o svemu i jako je prijatna atmosfera. Ali taj jedan drug, koji je inače skroz okej osoba i drug, on čim dođe, počne da priča gde ima da se kupi šta, šta je povoljno, šta skupo ali kvalitetno, koliko je koji telefon jak, kamere, pikseli i zapitkuje gde će ko na letovanje. Slažem se da je u 21. veku mnogo šta potrebno, i mi sve to imamo, svi se bavimo jako različitim zanimanjima, ali nekako druženje po meni treba da služi da se opustimo, a ne da svo vreme pričamo o poslu i kupovinama. To nikad skoro ne pričam sa prijateljima. Kupim šta se meni sviđa, uređujem život kako se meni sviđa, a drugi treba da rade kako oni misle.
Ograničio sam roditeljima internet. Pa to je gore nego neko dete, non stop su na telefonu, ništa ne rade. Isključim im preko aplikacije i kažem da je nestao internet. Jedno sat vremena držim isključeno i onda uključim. Otkad su počeli da koriste internet kuća je prljava, ne rade ništa, samo leže i telefon i tv...
Saznala sam da me vara tako što je komšija objavio sliku iz kafića sa društvom, a u pozadini je sedeo on sa drugom devojkom.
Match na tinderu i ubrzo skontamo da živimo u istom naselju. Na tinderu su mi inače jedine fotke na koje sam (probao) staviti neki selfi filter, reko ajde da vidim. Na ostalim mrežama poneka fotka (neuljepšana) jednostavno nisam fotogeničan, a i ko će se stalno fotkati. Uglavnom, pređemo ona i ja sa tindera na fejs i tu njoj brzo opadne interesovanje. Očigledno prošla kroz fotke i nisam joj dovoljno privlačan. Šta ću, iskuliram, prođe par dana... kad danas se u prolazu prvi put sretnemo u naselju. Odmjeri ona mene od glave do pete, još sam malo i nabacio mišića u odnosu na fotke sa IG. Klikće ona poslije toga na story, lajkuje. Kontam, srećo, odmjerio sam i ja tebe - ti si samo na FB lijepa. Aj ćao.
Zove mene brat na telefon, i govori meni da mu kupim nekog voća jer mu je djevojka bolesna i hoće da ide kod nje. Par mjeseci su zajedno. Sjetih se mene i moje bolesti u zimskim mjesecima, u životu se lošije nisam osjećala, da me moj tadašnji momak nije ni pitao da li mi treba nešto, a ne da je došao. Iskreno boli.
Sinoć sam saznao da je mojoj bivšoj djevojci pozlilo kada je čula da sam dobio sina sa djevojkom zbog koje sam je ostavio. Od našeg raskida su prošle 3 godine, ona očigledno nije nastavila dalje. Mnogo mi je žao i sad se osjećam loše jer ona pati, a jako je dobra cura i volio bih da nađe svoju sreću.
Skontala sam ko su mi pravi prijatelji kad sam sakrila dan rođenja na Fejsu. Od tad mi rođendan čestitaju samo oni koji iskreno mare za mene. Desilo se i nekom od njih da zaboravi, ali seti se već za dan-dva pa se izvini, ovi ostali ne kontaju da ja njima čestitam svake godine, a oni meni unazad 5 nisu... Možda će nekom zvučati glupo, ali stvarno su mi se ovi koji čestitaju pokazali kao ljudi od većeg poverenja.