Gledam školsku, prelepa i promenila se mnogo. Međutim, objavi neko njenu sliku na svom profilu – ona izgleda mnogo starije i ne onako kao na svojim slikama. Shvatim da koristi faceapp. Tužno...
Ne shvatam bivšu koja je sama otišla od mene, ostavila me kad mi je trebala njena podrška. Nakon 2 dana dodaje frajere, ne oni nju već ona njih po Instagramu. Pokušam to shvatiti kao bjes, biti čovjek i razgovarati ljudski, ona dalje po svojem, boli je briga. Kad mi je to sve prekipjelo, kad sam ja sad počeo tražiti druge, sad me napada i meni drži moralne lekcije.
Privlači me kolega kojeg nisam nikad vidjela uživo. Samo na 2 slike, i čujemo se poslovno jer nam je lider.. ne sanjam o “nama”, o nekom zajedničkom životu niti išta slično, samo me privlači i lijepo mi kad se čujemo.
Nisam neko ko će po svaku cenu biti u vezu, čak za skoro svojih trideset godina imala jednu vezu od 3 godine. Ali, ne znam kako mi niko nikada ne prilazi. Ipak volela bih nekad nekoga upoznati i dati šansu da vidim kakav je neko. Lepo izgledam, treniram, radim, učim jezik i normalno komuniciram i ništa. Nekad kad izađem u provod se zapitam zar zaista izgledam tako loše da bar niko ne priđe i nešto kaže. Opet napominkem da pre ću zauvek biti sama nego sa bilo kim al bih volela nekad stupiti u kontakt sa nekim makar se i samo upoznali.
Ne razumijem ljude koji su u 21. vjeku toliko zaostali od prošle generacije, da peru auto po kiši ili snjegu a znaju da će ga isprljati odma čim naiđu na cestu, ok znam da u snježnim danima baca se sol pa ljudi saperu radi toga ali do posla i nazad ne razumijem, imam praonicu pred nosom pa ne praktikujem stalno pranje samo ljeti radi prašine.
Primetila sam da ljudi ne znaju komunicirati. Egoistični su, vole da sole pamet, govore drugima šta će da rade, ukazuju im na greške... Međutim, kada njima isto uradite – oni se povuku ili im bude krivo. Zato i ostaju bez prijatelja. Konkretno pričam o jednoj osobi, koja ima 38 godina. Kaže da svakom govori sve u lice i da je nije briga ako se neko neće družiti s njom (što je za uzbunu i znak da je osoba sebična, da nema samorefleksiju itd.). Kad njoj isto uradite, njoj to smeta i gleda kako da izbegne komunikaciju (ako je preko poruka – ne odg. na poruke, ako je uživo – želi što pre da ode kući). Takođe, često govori da je ne zanima, da je nije briga... iako zapravo jeste, samo se na ovaj način brani, ne želi pokazati ranjivost. Naravno, ostaje sama sa sobom ili sa osobama koje ćute i trpe je. Nažalost, mnogi nikad neće shvatiti ovo i zauvek će biti takvi.
Kad malo retuširam slike, podesim osvetljenje itd u PS-u, izgledam kao model iz časopisa. Ipak, jako mi je glupo da postavljam te slike jer imam osećaj kao da to nisam ja. Jeste da ne menjam strukturu lica, oblik tela i sl., ali čak i kada samo podesim osvetljenje, osećam se kao da sam fejk... tako da slike postavljam isključivo kako su ispale (nakon 200. pokušaja).
Prvi dan u Novoj godini sam udario u drvo prilikom parkiranja i malo oštetio auto, postoji mogućnost da imam hepatitis... Baš mi je "divno" počela godina.
Ne volim kad mi netko kaže, nemoj sad, dođi sljedeći tjedan!!
Slavila bi kad bi našla osobu koja zna da me ošiša. Pričam samo o krajevima, nikakve lude frizure ili slično. Dugo godina sam imala dugu kosu i šišala se jako retko ili po centimetar. Od kako sam skratila kosu i trudim se da se šišam redovno ja se svaki put iznerviram. Krenem kod jedne, jednom, dva puta, objasnim da moja kosa ne može nikako na ravno, obrni okreni ne valja, očigledno ne zna stepene, a radi godinama. Odem kod druge, popravi mi, to bude OK, sledeći put dođem kod iste, dakle samo da uradi na svoj rad isto što i pre 5-6 meseci - ma užas, opet krajevi ni na šta ne liče, opet to nije to. Niti više mogu da tražim, niti da se šišam i prepravljam, ostaću bez kose skroz dok nađem nešto tako jednostavno kod ljudi koji su to valjda prvo učili!