U jednu ruku žao mi je taksista koji su me ikad pijanu vraćali kući, a u drugu nekad su stvarno takvi da i nije.
Volim da čitam knjige, ali bacam nakon nekog vremena knjige koje su toliko loše da im se više neću vraćati.
Hoću da ti kažem da te volim. Hoću da pričamo, smejemo se, dugo grlimo, držimo za ruke. Hoću da budem tvoje sve. Hoću da ti pokažem da život nije tama kao što misliš, da može biti lep, jednostavan i lak. Da ljubav sve i svakoga promeni iako se ni ti ni ja ne prepuštamo u potpunosti iz straha. Neću da te izgubim, neću da te pustim. Hoću da jutra dočekujemo zajedno, sad i zauvek. Da dokažemo da ono što je loše počelo, može da postane dobro. Igore želim ti srećan rođendan, a ti ćeš znati ko je.
Danas je u mom gradu bilo -2 stupnja celzijusa kao najviša dnevna temperatura a obližnja autopraonica puna. Ne razumijem ljude zašto peru aute na minusu? Zar to ne šteti limariji?
Tek kad pogledam svoju playlistu shvatim koliko sam sjeban...
Nedostaje mi detinjstvo, 2005, 2006 i sve godine oko tih godina kada sam imao 7-8 godina, to bezbrižno detinjstvo i više duše u ljudima nego danas a manje tehnologije.... Ljudi bilo više, više se družilo. Danas izađem isped svoje kuće na ulicu i uhvati me nostalgija i tuga koliko je sve mrtvo i prazno, i tako je svuda bukvalno, svaka ulica. A nekada bilo puno...
Imam druga kome ne sme ništa da se kaže. Nezadovoljan je svojim životom, samo živi posao i kuća. Nikada nigde nije putovao, ništa zanimljivo ne radi. Nikada nije igrao bilijar, kuglao, bio na moru. Nikada ništa nije. Izlazio je ranije sa drugim društvom, napije se i vrati kući. Pametan je dečko, inteligentan, ali ne vidi da će mu život proći u suđenju kod kuće. Kažem mu da uplati vikend neki odmor, da ode negde za godišnji odmor, da proslavi negde praznike, da ide u teretanu ili na neki sport. Samo drsko odgovara da se on pomirio sa tim da je njegov život prošao... Žao mi je što je tako, ali ja tu ne mogu ništa da uradim.
Imam 23 godine i nemam puno prijatelja. Ne znam, možda previše tražim, ali za mene su pravi prijatelji oni koji te vide i u najgorem i u najboljem izdanju. Oni koji te bodre kad nitko drugi neće i oni kojim možeš otvoriti dušu bez srama. Imala sam nekoliko prijateljica u srednjoj školi koje sam smatrala pravima, ali svi smo se na fakultetu razišli. Trenutno imam nekoliko kolega na fakultetu, ali svi su tu samo na predavanjima, a o privatnom životu jedva dijelimo išta. Jedino koga smatram pravim prijateljem to je stariji kolega koji mi je poput brata. Shvatila sam to kada je u trenutku neke teške situacije rekla da mi bi i krv dao. Vjerujte, nema nikakvih ljubavnih izlijeva, samo čisto prijateljstvo. I da, to postoji. No želim reći da ne znam jesam li luda, ali u današnje je vrijeme preteško naći prave prijatelje i bojim se da ću se u životu moći osloniti samo na sebe. :/
Nerviraju me osobe s kojima se dopisujem i družim, a onda napišu da sam dosadna. Kad prestanem pisati, onda oni meni dosađuju. Odlučim da prekinem kontakt, onda ta osoba nakon nekoliko godina traži moj broj od drugih ljudi, hoće da mi piše... Kad joj se javim, prođe nekoliko dana i onda mi napiše „e, ne možemo se više družiti“. Pa jbt, ne znam koji đavo toliko dosađuju drugima, žele moj broj itd. Kao da me za*ebavaju.
Nosim burmu i mnogo više žena mi se nabacuje od kad je nosim nego dok sam bio slobodan momak, objasnite vi sad meni taj fenomen. Ja sam na distanci i ne interesuje me to, ali nisam slep i vidim šta rade. Onda će ići priča kako muškarci varaju, kako su imali bilo koju dok su bili slobodni a ustvari je obratno, one su te koje zavode zauzete likove i nabiru kilometražu dok prosečni slobodni momci ako im se posreći par puta godišnje i to je puno. Tom pričom da smo mi isti ili gori od devojaka samo sebe pravdaju.