Draže mi je ići na posao, nego ostati kući. Jer me tamo više cijene.
Žena umesto da se potrudi da me osvoji seksualnom energijom, ona radi sasvim suprotno.
Ceo dosadašnji život sam maštao o devojci s kojom sam bio dok sam bio mlad, kratko, a posle mi život nije dao više da budem sa njom...
Imam drugaricu koja nazove i priča do besvesti, a kada ja dođem do reči čujem vodu, umivanje, pranje sudova, obavljanje kućanskih poslova i poneko da, da.... Kada joj skrenem pažnju, ona kaže samo ti pričaj, sve ja tebe čujem.
Ne isplati se biti dobar čovek, stalno ispaštaš u životu, sa prijateljima, u vezi, na poslu. Samo ne znam kako da postanem druga krajnost, kad sam u duši takav kakav jesam, jer to je pogubno za mene, da mi je znati samo kako toga da se otarasim.
U vezi smo malo manje od 3 meseca. Znam da ne mogu da očekujem neke stvari sem da smo trenutno vidno zaljubljeni jedno u drugo. Sve je super za sad, viđamo se kako nam vreme dozvoljava (zaposleni smo, ja radim prvu ona u smenama), dopisujemo se bukvalno po ceo dan, to nam je neki izgovor pošto ne možemo da se viđamo češće pa se dopisujemo po ceo dan. Istina je da se ja malo više zalažem za tu vezu, dostupniji sam za sve, izlazim ranije sa posla da bi se videli, dok ona gleda da bude slobodna ili da se odmori pa da izađemo ali kao prelazim nekako preko toga, stalo mi je pa ću se truditi, zapravo to mi nije problem. Kopka me to što deluje "hladno", kapiram da se tek upoznajemo ali neke banalne stvari, ja moram da kažem "Bilo nam je lepo na večeri", tek onda ona to potvrdi. Nikad ne inicira ništa prva da kaže nešto lepo, udeli neki kompliment, sve dok ja ne kažem da se lepo obukla neće ni ona meni. Kada sam je pitao da li je sve okej, odgovorila je da je i više nego super. Da li da ostavim još malo vremena?
Imam veliki strah od toga da ne izgubim svoje roditelje. Živi su i zdravi hvala Bogu, ali polako idu godine... Drugarici je skoro umrla majka i toliko mi je žao, pružam joj svu podršku, iako znam da joj nije lako. Od tada neprestano razmišljam o ovome i strahujem, ja ne bih to podnela. Majka i otac su mi sve na svetu jedini koji su uvek bili uz mene i ja ne želim život u kome njih nema.
Upoznala sam dobrog momka. Počeli smo se viđati. Bilo nam je lijepo. Zbog trauma iz prošlosti i loših iskustava sam bila paranoična. Ovo je već ko zna koji put da izgubim nekog normalnog iz istog razloga. Da barem mogu trajno izbrisati nasilje, manipulacije, laži, ponižavanje, uhođenje i sve što su mi radili kad sam bila jako mlada. Želim popiti pilulu da zaboravim sve pa da opet mogu biti opuštena i vjerovati ljudima.