Osjećam se sputano na poslu i mislim da mogu postići nešto više, ali me strah napustiti sadašnje radno mjesto i upustiti se u nešto novo. A ovdje sve više trunem iz dana u dan i pretvaram se u preogorčenu osobu...
Ne mogu hodati sa slušalicama u ušima i disati istovremeno. Neće mozak da radi sve i džaba.
Šta ti je život, od cjelog društva svi su uvjek najviše nade polagali u mene, i prođoše godine a ja se jedini nisam ni oženio niti išta napravio, sem dobrog posla kojeg imam.....Ne krivim nikoga, sam sam sebi krivo, samo mi smješno da je tako ispalo, a trebao sam biti najuspješniji od svih....gdje je problem? Ne znam, vjerojatno u meni, samo ga još nisam locirao....Nisam od onih što će da krive ceo svet za svoje greške.
Skroz sam nesposoban imati devojku. U srednjim dvadesetim sam, nikada nisam imao vezu ozbiljnu koja bi prešla u brak. Bukvalno kada samo pomislim da trebam probati nešto sa nekom, javi se anksioznost i automatski otpor u glavi, u tom trenutku me obuzme i lenjost, dobitna kombinacija za odustati i naravno uvek tako. I uvek u glavi pitanja "šta ako", valjda imam traume iz detinjstva i puberteta koje sam pokušao rešiti i nije išlo jer me život nije mazio od malena......Prestao sam voditi računa o izgledu, ne vežbam, ugojio sam se ali šta ja tu da radim više razočaran sam.....
Kako vreme odmiče, sve više shvatam da je moj muž jako loša osoba, i ne znam kako da se nosim sa tim. Nije mi jasno kako sam uspela ovoliko da pogrešim u proceni... Ima i neke dobre strane, kao što i mi svi imamo neke loše osobine, naravno, ali sve češće ima komentare i postupke koji se totalno kose sa mojim viđenjem pojma "dobar čovek". Strah me je da će dete jednog dana ličiti na njega u tom smislu...
Tokom studiranja dosta sam učila i to sa elanom, bila dosta vesela, imala ljude oko sebe, mislila sam sve će biti super i moj srećan život tek dolazi. Pronaći ću čoveka kojeg volim i koji mene voli i posao u kojem uživam. Bila sam dosta stroga i moralna, po pravilima i zaista sam verovala da ono što naumim to će se mi se i desiti. Međutim, odjednom mi se pre godinu dana sve poremetilo, zaljubila sam se u čoveka koji očigledno mene nije želeo, a mislila sam da jeste. Više nisam sigurna toliko u svoje ideje ljubavi, posla, potonula sam, ljudi mi više i nisu toliko interesantni (čak su mi i odbojni), poleta nemam, ne mogu da učim uopšte, počinjem i da se brinem i za posao i porodicu i ne mogu da se otrgnem utisku da ću u životu biti nesrećna i da je zapravo vrhunac moje sreće iza mene.
Recite ako grešim ali čini mi se da recimo ako se neki dečko svidi trima devojkama, osvaja ga ona koja najviše se trudi oko njega, a ne ona koja bi mu realno najviše odgovarala...
Bože kako bih volela da do kraja ove godine fakulteta nađem dečka sa mog ili barem sličnog faksa.
Ne znam čime želim da se bavim u životu… Trenutno ne radim i tražim novi posao, ali ljudi moji ja ni sama ne znam šta želim, gde da se prijavim, odakle početi… Često razmišljam kako sam pogrešila profesiju i sad bih želela da se bavim nečim drugim. Uh, nadam se da je ovo samo neka faza, prekretnica u životu, i da će se sve rešiti i da ću se i ja pronaći u međuvremenu.
Želio sam koristiti slobodu kada sam bio bez djevojke tako da sam prilazio raznim djevojkama koje mi se nešto nisu ni sviđale, čisto da ne ispadnem iz forme.