Imam 28 godina i do sada su mi se dešavale razne stvari koje bi neko mogao da protumači kao paranormalne, međutim, ako se samo malo razmisli, lako se može zaključiti da sve one imaju svoje objašnjenje. Tako mi se dešavalo da od lupanja drveta pomislim da su duhovi ili da zbog lajanja psa u sred noći pomislim da je video duha, a zapravo je komšija počeo da radi treću smenu pa je prolazio. Dešavale su mi se paralize sna mnogo puta, ali sam nakon prve takve situacije pronašao njeno naučno objašnjenje i prestao da imam čudne teorije. Prema tome, mislim da bi ljudi trebalo da shvate da paranormalnih pojava nema i da sve može logikom i raciom da se objasni, samo ako postoji želja za to.
Nije lud onaj ko je rekao da tek osetimo kada nekog izgubimo... Dok smo bili zajedno nisam osećao ništa, a zapravo sad vidim koliku je prazninu popunila. Koliko ništa može da bude mnogo, koliko praznina boli i koliko mi nedostaje.
Do kad se kaže Dobro jutro, a do kad Dobar dan... Nikad neću razumeti...
90ih sam bila tinejdžerka, kriza, nema se para ali se sjećam da sam tad, između ostalih, koristila i Felce azzuro gelove za tuširanje i dezodorans. Ta jačina mirisa i ovo sad su nebo i zemlja, mislim i sada ih koristim ali je primjetna razlika u mirisu.
Možda jedino da ih kupim u Italiji, bar bih znala da je original. A čula sam da i toaletna voda odlično miriše, kod nas je nažalost nema.
Kako raskinuti s devojkom do koje mi je stalo kao osobe i želim joj sve najbolje, ali ne mogu zamisliti budućnost s njom? Pokušao sam direktno, ali ne ide. Da joj se zgadim ili bivam grub, isto tako mi je glupo...
Osoba sam koja svakome daje 200% sebe. Uvijek se trudim pomoći, bez obzira na okolnosti – bilo da je u pitanju novčana pomoć (iako sam u posljednje vrijeme i sama u financijskim poteškoćama), bilo neka druga vrsta podrške. Pomažem jer vjerujem u to da treba biti tu za druge, čak i kada nije lako.
Međutim, često se osjećam kao da to nije dovoljno cijenjeno. Ljudi oko mene – roditelji, brat, sestra, prijatelji, poznanici, pa čak i moj dečko – rijetko mi uzvraćaju istom mjerom. Kada meni nešto treba, gotovo da nikada ne dobijem istu vrstu pomoći i podrške koju im pružam. To me pogađa, ali unatoč svemu, ne mogu prestati davati sebe drugima, jer je to jednostavno moj način života.
Ipak, pitam se – zaslužujem li i ja ponekad taj isti trud, ljubav i podršku koje nesebično pružam drugima?
I moja devojka i ja smo malo puniji. Kako mi je bilo potpuno nepošteno i glupo da joj bilo šta govorim, uzevši u obzir da nisam odgovarajući primer, počeo sam da treniram i mršavim, kako bih je motivisao da krene istim putem. Ostavila me je, uz obrazloženje da je "više ne volim onakvu kakva jeste i da mi se sigurno sviđa neka druga, čim sam počeo da se ulepšavam".
Gledam školsku, prelepa i promenila se mnogo. Međutim, objavi neko njenu sliku na svom profilu – ona izgleda mnogo starije i ne onako kao na svojim slikama. Shvatim da koristi faceapp. Tužno...
Ne shvatam bivšu koja je sama otišla od mene, ostavila me kad mi je trebala njena podrška. Nakon 2 dana dodaje frajere, ne oni nju već ona njih po Instagramu. Pokušam to shvatiti kao bjes, biti čovjek i razgovarati ljudski, ona dalje po svojem, boli je briga. Kad mi je to sve prekipjelo, kad sam ja sad počeo tražiti druge, sad me napada i meni drži moralne lekcije.