Imam momka koji je od mene stariji 12 godina, on ima 43, ja 31. U vezi smo 4 godine i on je najbolja osoba koju poznajem. Najbolji partner i podrška, uvek je spreman sve da učini za mene, a i ja za njega. Ima sestru koja je mlađa od njega par godina, ali mi je jako čudno što se zovu nadimcima "bebo, bebcu". To mi je okej kad su mala deca, ali u tim godinama mi nije normalno, i iskreno kad sam ja tu pristuna, a rečenica počinje svaka sa "Bebcu, možeš li da mi dodaš to i to" nije mi ni malo prijatno. Dok mene tako ne želi da zove (iako ja to ne bih ni htela) ali ne znam kako da se od tog lošeg osećaja otkačim, jer je i ona jako dobra osoba, samo su nekako previše vezani jedno za drugo. Dugo su ziveli zajedno, on je njoj sve, ona njemu isto, i previše su zastitnicki postavljeni jedno prema drugom. Ne znam jel toliki problem u meni i da li bi to ikome drugom smetalo ili samo meni?
Moj verenik je otišao u inostranstvo da zaradi novac za učešće za stambeni kredit za nas dok sam ja završavala ovde papire za kuću. Posle 5 meseci, ostala sam bez dečka i sa novim placem. Dečka “ponele pare i neograničena mogućnost napredovanja” i više me ne želi pored sebe. Ljudi je l’ moguće da sa nekim živite skoro 6 godina, poznajete se mnogo duže, isplanirate potpuno budućnost, krenete na ostvarivanje i on odustane? Koliko je vremena potrebno da nekog zaista upoznaš? Ljudi oko nas ne mogu da veruju jer je naša veza u okolini bila simbol skladnosti i ljubavi. Zašto se čekalo 6 godina - da bih ja završila studije koje sam upisala kasno. Ovo kao da se ne dešava…
Sve u domenu razuma mogu da razumem, ali likove koji u teretani dahću, stenju i podvriskuju kao da rađaju blizance sigurno ne. Većinu života treniram, razumem tehnike pravilnog disanja koje su potrebne posebno kada se dižu tegovi i radi sa većom težinom. Verujte da ovo nije to. Lik koji deluje kao od brega odvaljen uzdiše kao da se prema za pornić a diže recimo 10 kila. Radi neku nevezanu vežbu u parteru na strunjači, bez ikakvog opterećenja, mislio bi neko da je definitivno na putu da rodi sina jedinca. Naučite se kako se diše, nemojte raditi stvari koje trenutno ne možete jer ćete se povrediti i jbno se kontrolišite. Niko nije došao da sluša ciku i uzdahe teretana batica.
Radim u veterinarskoj ambulanti kao tehničar sa veterinarom. Imali smo slučajeve uspavljivanja i kada nam životinja ugine u zbog bolesti. Ne znam zašto, ali u tim momentima ne osećam neku veliku tugu. Naravno da mi je žao, ali nije moja životinja. Valjda je i to deo posla.
Iskočiše mi na tik toku neki turbo padavičari sa svojim pjesmama, užas, kakvi su to tekstovi a tek "pjevanje" i pročitah najbolji komentar nekog lika koji je rekao da treba pod hitno uvesti muzičku policiju. Slažem se, to kažnjavati, ne znam kako iko može slušati te gluposti i onakve kreštave glasove.
Ja sam jedina u svom okruženju koja je sama i to već duži niz godina. Imam 29 godina i slutim da će tako i ostati. Trudim se da to prihvatim i da sagledam dobre strane takvog života, ali ipak ne mogu da se rešim tog bednog osećaja da nisam dovoljno vredna da se neko zainteresuje za mene i da me voli. I koliko god sam srećna zbog drugih, tri puta više sam tužna zbog sebe.
Drugarica je smršala baš dosta jer je doktor posavetovao da povede računa o ishrani. Fora je što sad sa njom o ishrani ne može normalno da se razgovara, kad vidi da jedem slatko ili masno ona napravi neku facu kao da me osuđuje, tj otvoreno me osuđuje kad pričamo o hrani. Moram i ja da uvedem neke promene (imam hormonske probleme ali ishrana mi je 80% super) i praktično me napala kako ja moram da se sredim u glavi, da izbacim slatko (kao da ga jedem svaki dan). Čovek nju da čuje kako priča, mislio bi da ja ujutru na prazan stomak prvo drmnem jedan mišomor, pa to ako me ne obori kafu pa burek, i da zalijem koka kolom. Maksimalno sam podržala njene promene, ali više nisam sigurna koliko je ona autentična u toj svojoj promeni. Kao da projektuje neko nezadovoljstvo na mene, i koliko god pričala da ona voli svoj novi režim, čim me toliko osuđuje pomišljam da žali za hranom koju je nekad jela.
Ne znam kako da svedem na minimum ili raskinem jedno drugarstvo. U 30im sam godinama kad se tesko nova drugarstva sklapaju pa sam upoznao jednog lika preko zajedničkog hobija - planinarenja. Osim toga dosta drugih interesovanja nam je slično. Problem je taj što je on teška osoba. Lako se naljuti zbog gluposti i bude bezobrazan. Nakon par godina to je sve više i više izraženije jer je sve više džangrizav i sve mi je teže da ga tolerišem. Konačno je našao devojku i mislio sam da će barem to malo da ga smiri, ali niti to ne pomaže previše. Bili smo za vikend u planinama samo nas dvoje i to me psihički mnogo satralo. Plan je da sledeće godine idemo do njegove države i idemo na poznate planine tamo što bih svakako želeo, ali ne znam kako bih njega istrpio tako da mislim da ću taj put da otkažem. Nije tolko loša osoba pa ne možeš da ga jednostavo pošalješ u tri lepe i nastaviš dalje. I moram ovako anonimno da ovo napišem jer kome god ovo da ispričam će da skonta o kome se radi.
Žao mi je što sa majkom imam loš odnos. Ona je toliko tvrdoglava žena da se to neće nikada promeniti. Ima neke svoje nenormalne stavove i ne može je niko u suprotno ubediti.
Moja zaručnica i ja smo već 5 godina zajedno, od toga dvije godine zaručeni i uskoro se vjenčavamo. Sve je super, nemamo nekih problema, ono klasika kao kod svih parova poneka trzavica i razmirica. Ono što ja ne podnosim i sve manje toleriram je njen najbolji prijatelj. Znaju se od vrtića, odrasli su zajedno, išli su u školu i na fakultet zajedno i to zaista razumijem i ne tražim od nje da se prestane s njim družiti jer sam ja ljubomoran, ali ja tog lika stvarno više očima gledati ne mogu koliko mi je iritantan.
Ne radi dečko ništa loše, ništa zbog čega bi trebao osjećati ljubomoru i svjestan sam da je do mene, ne mogu si pomoći.
Ona uvijek govori da joj je on kao brat i vjerujem joj da nikada ništa nije bilo među njima, ali svejedno mi užasno smeta kada kaže da ide s njim negdje.
Ne govorim joj to i ne pravim ljubomorne scene jer mi nikada nije dala povoda da sumnjam, ali taj neki vrag u meni mi ne da mira.