Moja memorija nije za ove jednokratne videe i slike. Pošaljem nešto i kad dobijem odgovor ne znam na šta se odnosi.
Najbolja prijateljica mi je zaboravila rođendan. Malo sam se smorio zbog toga ali nisam ljut. Ne znam kako da odreagujem.
Imao sam drugara i to jedno zajedničko društvo. Nije me volio nešto i to je bilo očito. Međutim i dalje smo se družili zbog zajedničkog društva. Nekoliko godina poslije počeo se stalno javljati, zvati na druženja, sada porodično, zvati da pita kako sam i sl. To radi iz razloga što sam dobio dobro radno mjesto u dobrostojećoj firmi a on želi da nekako dođe tu gdje sam ja i sve radi indirektno i direktno da dođe tu. Ja sam ostao u dobrim odnosima sa prijateljima iz starog društva, a on nije. Sve to govori kako traženje koristi u prijateljima a davanje ničega zauzvrat ili malo toga, rezultira samoćom i odbacivanjem. Kao što se to njemu desilo. A njemu i dalje nije jasno zašto ga nećemo, jer smo svi mi krivi, a on nije.
Otkad sam doživela nasilje od oca sa narcisoidnim poremećajem ličnosti više nisam ista osoba. Ništa me ne raduje, ne radim stvari koje sam ranije volela, ne zbližavam se sa ljudima i ne vidim razlog zašto bi mi iko pomogao i voleo me, kao da više ne pripadam nigde. Jedino mi je važnoda idem na posao da bih imala svoj novac i bila nezavisna.
Ubija me anksioznost i depresija. Osjećam se kao gubitnik i kao da me konstantno nešto guši. Imam strahove od svega. Sa ljudima super komuniciram samo kad se napijem, inače imam tremu, zablokiram i izgledam pogubljeno pogotovo pred muškarcima. I fakultet sam napustila zbog prevelike doze straha od nepoznatog i lošeg uspjeha. Noćima sam sanjala predmete koji su mi slabije išli i nisam mogla da spavam. Od tada radim sa ljudima u trgovine konstantno i baš mi teško pada, najradije bih da sam negdje sama i da me niko ne gleda. Svaku noć se isplačem iako imam u životu dosta toga i ništa mi konkretno ne fali, ja opet nisam srećna i konstantno sam pod nekim stresom. Život mi je jedino lijep kad se napijem ili kad imam sex…
Najgora stvar koja može da vam se desi je da vam se muž i mama ne slažu.. Ceo život slušate komentare i pokušavate da balansirate. A pomoći nema.. Osuđena sam na negativu ceo život...
Nakon svakog PMS-a i menstruacije stidim se nekih svojih postupaka, u smislu toga što sam se nekome dublje povjerila, rekla šta me zaista muči i slično. Budem tada previše emotivna i treba mi tuđa podrška. Poslije se osjećam loše, da sam nekome bila teret, da će me gledati drugačije ili da će me ismijavati.
Često mi govore da sam lepa i normalna devojka, zanimljiva, pa opet nisam za njih, opet nešto nedostaje. Dođe mi da postanem prevrtljiva i igram igrice, stvarno mi je muka što nikome ne valjam.
Имам 28 година. Свој сам човек, не зависим ни од кога, запослена и фино зарађујем. Увек за друштво и добар провод. Мећутим, мој живот се претвара у пакао када сам пре 4 године изгубила тату, још се од тога нисам опоравила, а мами је пре месец дана дијагностикован карцином 4 степена тј. метастазама. Не знам како ћу то поднети, не могу и њу да изгубим.