Kad sam prvi put dovela momka kod babe, izvadi žena rakiju, svako malo nazdravlja s njim i namjerno ga napije. Kasnije mi je priznala da je to radila tako da "vidi jel ga baca na agresiju ili na veselje"...
Prije par godina sam izašla s društvom s faksa na piće. Jedan kolega mi se ponudio da me odbaci kući i pristala sam. Bijesan auto, on jos bjesnije vozi. Zamolila sam ga da uspori, a on je rekao " bit će sve uredu". Iduće što vidim su svjetla automobila s kojim se sudaramo. Budim se u bolnici oko mene moji roditelji, ubrzo shvaćam da ne mogu pomaknuti noge i tu kreće pakao, vrištala sam ih petnih žila od muke. Doktor je rekao da trenutno ne mogu hodati, ali da ću nakon nekog vremena i terapija ponovo prohodati. On je nakon par dana došao do mene i kajao se užasno, svake noći je bio kraj mene u bolnici, molio me za oprost. Nakon što sam izašla iz bolnice svaki dan je provodio tako što je išao samnom na terapije i bio mi podrška na cijelom tom putu. Bilo mi je teško oprostit mu, ali sam vidjela da se kaje i odlučila oprostiti. Nakon cijelog procesa sam i prohodala i vratila se u normalnu, a danas smo već 3 godine u braku i stvarno nam je predivno. U svakom zlu, nešto dobro.
Žena i ja smo se dogovorili da sinu damo ime Trofej. Šta mislite?
Ponosna sam što nikada ništa nisam naručila sa Temu, niti ću. Ne kapiram žene opsednute time, totalno poludele, naručuju gomilu nekih gluposti koje im uopšte nisu potrebne. Generalno ne razumem da naručuješ od kompanije koja je dokazano društveno neodgovrna, plus ti proizvodi su i opasni po zdravlje jer su ipak iz Kine. Gadi mi se današnji konzumerizam.
Moja drugarica je u društvu udatih žena, na pitanje šta ona čeka sa udajom odgovorila: "Čekam drugi krug"...začepila usta svima koji postavljaju dosadna pitanja oko udaje, pustite ljude da žive svoj život.
Imao sam, dobar život. Bio zdrav, imao auto, imao društvo sa kojim sam izlazio, imao devojku, imao dovoljno para i na sve to još uspem da kupim stan. Međutim imao sam neki osećaj da treba da promenim i društvo i devojku, nisam bio siguran da li bi to bila prava odluka. Jednog dana se budim, sve oko mene belo, ništa mi nije jasno. Da li sam i dalje živ, da li sam u raju..? Nakon malo više gledanja shvatam da sam u bolnici. Izgubljeno pamćenje, vidno narušeno zdravlje, ukratko jedva sam ostao živ. Od tog dana meni počinje novi život. Ali skroz suprotan onome koji sam vodio. Nemam posao, nemam auto, nemam para u dugovima, nakon godinu dana me devojka ostavlja, sa drugom kojeg sam gledao kao brata prekidam svaki kontakt, ostajem bez zdravlja. I na kraju se sve ispostavi tačnim i da sam trebao da ostavim tu devojku i to društvo. Tako da savet svima koji se lomite da li ste negde suvišni, jeste. Čim vam se postavilo to pitanje u glavi i čim sumnjate u to, znajte da jeste.
Muž i ja ponudili komšijama robicu za dijete (dakle sve je očuvano dobar dio toga nikad nošen) uvijedili su se i rekli da njihovo dijete neće nositi jeftinu robu iz pepka i zalupili nam vrata. Na kraju sam sve poklonila crvenom križu oni znaju kome će dalje prosljedit.
Komšijama imam da poručim da je robica iz pepka istog materijala kao i sva ostala.
Imam 31godinu i želja mi je da upišem fakultet, ranije nisam mogao, sada mogu, stalno razmiljam da nije kasno.
Imam neki virus, 38 do 39 temp, kašljem, nos mi curi, grlo boli, oči peckaju. Osećam se smlaćeno, umorim se dok odem do toaleta. U braku sam, ali muž radi i ne može da mi pomogne mnogo kad nije tu. Nedostaje mi mama. Sedela bi na mom krevetu, donosila mi čajeve i toplu čokoladu, brinula o meni. Kupovala mi omiljenu hranu kad sam bolesna. Sad sam sama..
U kući sam počela samo svoje suđe prati, sobu svoju čistiti... Dosad sam pomagala, čistila, borila se... Dok moja majka ćuti na bezobrazluke mog brata i titra mu, a mene napada ili nekad neće da priča sa mnom dok se s njim raspriča, ori kuća. E, sad će videti kako je kad i ja ništa ne radim kao moj brat, koliko će joj biti teže. Njega veliča, a ništa ne radi, šolju jednu nikad oprao nije.