Koliko se život na nekoga slomi... Imam emotivno nedostupne roditelje, imam ozbiljnu bolest koju lečim i veliki novac ide na to, pare za psihoterapiju nemam, kao ni da kupim sebi nešto jer sve ide na lečenje, mučim se sa fakultetom, nemam posao zbog bolesti i nemam dečka. Imam momente kada želim da odem s ovog sveta. Kako poboljšati sebi život? Hoće li mi ikada biti bolje? Kad vidim kako ljudi žive ispunjeno, a ti stojiš u mestu i život ti je vezan za tugu i usamljenost... Preteško..
Pišem diplomski na laptopu koji nema bateriju, već je na direktnom napajanju uštekan u struju. Ako ga samo milimetar mrdnem, ma krivo pogledam, gasi se. Klikćem na “save” ko luda. Ma ne treba mi ovo “ko”, evo mi se ko zna koji put ugasio, a napisala najviše onda kad ne kliknuh da spasim. I svaki put po pola sata vrti dok se ponovo je upali… ispit iz živaca je najteži.
Jako bliska drugarica mi je pre par meseci saopštila da ću joj biti kuma na venčanju i bila sam presrećna iako nisam očekivala da će izabrati mene jer ima još par dugogodišnjih bliskih prijateljica. Poslednjih par godina smo zajedno prošle kroz sito i rešeto, delile sve uspone, padove, katastrofe. Nismo klinke, bliže smo 40tim godinama. I nazove me pre neki dan da mi saopšti da me voli i da se izvinjava, ali shvatila je da ipak želi da joj kuma bude jedna od tih drugarica i pravi malo venčanje na koje su pozvani samo kumovi i najuža rodbina (i par drugarica kojima je ona kumovala na venčanjima, ma i kojima nije) sve sa djecom i bebama.. a za mene nema mesta. Znala sam da će želeti malo venčanje i da joj je žao što ne može da pozove sve svoje bliske ljude pa sam se tokom ovih par meseci nudila i da joj organizujemo neku proslavu samo za njene ljude-devojačko ili šta god bi joj trudnoj prijalo. I ostade na tome da ja nisam pozvana, ali da to ne menja ništa u našem odnosu. Evo u šoku sam 😂
Bila sam na 4 putovanja ove godine. Španija (10 dana), Rodos (8 dana), Rim (7 dana) i Venecija (6 dana). Na tri mesta išla avionom, normalnim letom (nije lowcost ali su bile povoljne karte), jednom busom. Bila smeštena u super smeštajima, na dobrim i centralnim lokacijama (ništa luksuzno, ali čisto, lepo, udobno, bez deljenja kupatila). Bez agencije, u svojoj režiji, išla s dečkom svaki put. Imam ok platu ali ništa specijalno, nisam milioner i ne znam kako mi je sve ovo uspelo. Imala sam novca i van tih putovanja za kiriju za stan, garderobu, hobije itd. Ništa nisam na rate ili kredit kupovala. Iskreno, nije ni meni jasno kako ali čist dokaz da vam ne treba mnogo novca da putujete. Samo je bitno dobro se organizovati.
Danas mi je rođendan i prijatelj me je pitao šta bi poželela za rođendan. Ja sam razmišljala i nekako ništa ne bi poželela samo sve da ostane ovako kako je sada, moja poradica i prijatelji svi su živi i zdravi, svi rade, imam lep i miran život i stvarno uživam u svojoj kućici i harmoniji sa svojom porodicom. Hvala ti Bože na svemu tome! ❤️
Kod mog partnera volim što uzdiše tokom odnosa. To je kao neka povratna informacija koja nije potrebna samo muškarcima od žena već i obrnuto. Ne mora da bude previše glasno i učestalo a lepo je to čuti. Bolje nego da je nečujan.
Ovi što imaju po 20,30,40,50 godina i još nisu preboleli ljubav iz osnovne ili srednje škole, već kmeče ovde, smatram nenormalnima. To je simptom jednog daleko većeg kvrca u glavi kojeg treba rešiti. Ej, da sam bio sa Monikom Beluči i da me je ponizila i ostavila kao kuče, posle nekog vremena bih je preboleo i postala bi mi nebitna. Ovde i dalje konjine matore u brakovima i sa čoporom dece, a cmizdre za nekom fuljom ili magarcem iz srednje škole. Prva ljubav zaborava ima (za normalnu osobu) tačno da je iz oka ispala. Saberite se, ljudi!!!
Čim čujem od nekog da ne želi ići na godišnjicu mature, odma znam kakva je osoba u pitanju. To su tipovi koji smatraju sebe najpametnijima, a drugi su za njih svi budale i nisu vrijedni njihovog vremena, a u stvarnosti su strašno nezadovoljni svojim (ne)dostignućima i ne žele da drugi to slučajno primjete.
Zaprosio sam ju i rekla je da, trenutno sam najretniji čovjek na svijetu!
Imam 30 godina, tip sa kojim sam pričala 28. Ćaskamo, sve ide nekim normalnim tokom i sad ispaljuje pitanje: "Jesu li te u mladosti zanimali izlasci?" Naravno. Sad, u dubokoj starosti 31. godine ne pomišljam na izlazak dalji od prve radnje i pošte. Proputovala pola Evrope, SAD, deo Latinske Amerike. Nigde kao kod nas ne tretiraju kasne dvadesete i rane tridesete kao početak doslovne starosti. U Italiji babe kuliraju po vinarijama, bez ikakvih luksuziranja da se razumemo, sede u svom kraju noću, uživaju sa drugaricama po lepom vremenu. U Nemačkoj vidiš na tehno žurci čoveka od 50ak godina sa nekim svojim društvom. Onda se vratiš na Balkan. Moja generacija žuri da ostari. Vrhunac života je odlazak na tuđu svadbu. Nisu se do pre koju godinu treznili, sad glume svoje roditelje duplo starije od sebe. Svako ko izlazi iz te kategorizacije je čudan ili nesnađen.