Da li sam jedina muška osoba na svetu koja se iskreno kaje zbog toga što sam manipulisao svim svojim bivšim vezama i sadašnjom. Igrao se sa emocijama drugih ljudi, zarad svog interesa, smatram za sebe da sam jako loš čovek. Kako zatražiti oprost od svih njih, kako ga uopšte i dobiti. Kako živeti sa tim da si lukav loš i gledaš svoj interes pa i sitni. Kako sam dozvolio da mi duša bude tako sitna, i kako biti bolji čovek?
Jedva čekam novu godinu da budem na godišnjem i kitim jelku sa svojim sinom😍❤️
Ne uklapam se u kalup današnje devojke koja je momcima poželjna. Nemam nokte, nadogradnju, trepavice. Ne kupujem uske suknjice, štiklice i kratke majice, više preferiram neku opuštenu varijantu. Ne koristim previše šminke jer ne želim da sebi menjam lični opis, samo stavim malo maskare i sjaja za usne kada se sređujem. Ne zanimaju me površne stvari, izlasci, prolazne veze, društvene mreže i ostalo. Samo želim nekoga ko će me voleti i ovako “običnu”. Nekoga kome ću moći da posvetim svu svoju ljubav.
2 godine mi je trebalo da prebolim i prestanem da razmišljam o nekom čovjeku koji me je slagao nešto. Pritom taj čovjek vjerovatno ni ne zna moje ime. Takođe, to je potpuno nebitna osoba u mom životu. Bravo ja!
Al kad voze 10 manje od ograničenja u lijevoj traci, pa lično bi im kola slomila.
Trebalo mi je 30 godina života da zavolim to kako izgledam, šta imam u glavi i po čemu sam potpuno drugačija od svih ostalih. To u mom slučaju znači da konačno imam snage i samopouzdanja da se suprotstavim ljudima. Postala sam majstor u postavljanju granica.
Nakon dugih 7 godina borbe za potomstvo suprug mi je rekao da mu se gadim jer sam rodila.
Samo ću reći proveravajte redovno svoj imejl. Nikada ne znate kada će možda umreti neki rođak iz inostranstva i ostaviti vam milione u nasledstvu i obavestiti vas tako.
Prvi sam u svom društvu, sa tada 24 godine, živeo sa devojkom u stanu i pokušao voditi zajednički život. Nakon toga, još dva puta po dve godine. Ja sam toliko razočaran i isfrustriran izlazio iz svega toga da ne mogu danas da se radujem kada moji prijatelji ulaze u zajedničke živote, osnivanju porodice itd. Jer kada ih pogledam, vidim onaj svoj bledi i izmučeni pogled tada, i ne vidim da su i malo srećni, štaviše neki su baš nesrećni. Bojim se i pitam se, da li ću ikada više biti u ozbiljnoj vezi (zaista ne želim)... Ne želim baš zato što "to tako mora", kako ćeš bez porodice itd, itd... A na sve to da budem nesrećan.