Sinoć sam spavao sa najboljom drugaricom. Nikad mi nije palo na pamet da bi to moglo da se desi i još sam zbunjen i ne znam šta bi. Što je najgore, bilo je predobro...
Igrom slučaja mi je izleteo profil neke žene/devojke koja radi obrve..ljudi moji, ja ne mogu da verujem da postoji osoba koja ide kod nje. Nisam lik koji traži dlaku u jajetu i nipodaštava nečiji rad i trud,ali ako ćemo pošteno, to nije posao za svakoga. Treba tu uskladiti i boju, potrefiti oblik, barem ih približno izjednačiti..evo, sebi ne mogu doći od šoka, ipak je to na nečijem licu. Ima par radova koji, iole liče na nešto, da ne grešim dušu, ovo ostalo..jezivo. Ne bi se toliko čudila da nema puno pratilaca..wtf😨
Osobe koje ne objavljuju svoje slike na internetu brišem, blokiram i prijavljujem, jer su to najgore osobe koje trpi planeta. To su ljudi koji špijuniraju nas normalne i definišu nas nenormalnim. Tačno ih trebaju svi blokirati i ovako i u stvarnom životu. :*
Svaka marka koju sam tražila od svog oca mi je izašla na nos.
Mrzim kod roditelja su što ispali sebični i nisu hteli da imaju drugo ili treće dete nego su ostali samo na meni. Nisu problem bile finansije, imaju mogućnost i da podignu sedmoro dece, ali oni su želeli da uživaju u životu i provode se, a mene su odgajali babe i dede. Nekad me i povedu na neko putovanje, ali ispadam tamo levo smetalo. Fali mi to da imam brata ili sestru, da se sa nekim poigraš dok si malo dete, ili sad kasnije da se posavetuješ za nešto ili makar popričaš o nečemu. Ako su hteli samo jedno dete, bolje da me nisu ni pravili. Osećam se tako usamljeno.
Ja radim, moja djevojka ne radi. Stalno nalazi nekakva putovanja, mjesta, destinacije koje hoće da posjetimo. Nabija mi pritisak kao da sam loš momak ako joj ne obezbijedim odlazak na sve. Ne shvata da nemam neograničeno godišnjeg, a Boga mi ni novca. Inače svake godine je odvedem bar 2x na more i bar jednom mjesečno u neki drugi grad u državi. Evo potrošio sam sav godišnji za ovu godinu, a ona već smišlja da ću je vodit u Budimpeštu u decembru.
Strašno me nervira kod moje žene što ako proba neki posao uraditi i ne ide joj odlično u prvih 5 minuta, odmah počne praviti scene, dramu, ljutiti se i onda po običaju ja preuzmem da to odradim. Ne daj Bože da se smiri, pokuša sama riješiti nešto, progugla itd.
Od malena nisam imala podršku mojih ukućana. Uvek su geldali na brata jer je bio bolji u školi, trenirao je sport itd.. I dan danas situacija je ista. Ja sam za sve kriva bez obzira što on pije i drogira se a krije od roditelja. On mene tužaka za sve naravno dok ja ne smem da pisnem ništa. Ja njega neizmerno volim bez obzira na situaciju, ali isto tako jedva čekam da se odselim što dalje od cele moje porodice.