Imam utisak kao da je u ovoj zemlji zabranjeno ne biti ljubitelj muzike Đorđa Balaševića. Koleginica na poslu čim uđe ujutru, pre kafe, pusti Balaševića i ode. Kada sam jednom pitao: "Mora li svako jutro ovaj Balaševič?", samo što nisam dobio otkaz isti dan.
Kroz osnovnu i srednju školu nikad nisam bila dovoljno dobra da me dečki primjete na način koji nije čisto prijateljski, za razliku od ostalih cura koje su im se sviđale.
Sa 17god sam napokon našla dečka, veza trajala 2 i pol godine, nije više išlo jer su se nakupili problemi, razišli se. Tad sam se počela dopisivati s dečkima, ne tražeći vezu niti išta slično, i kada bih rekla svoje standarde po pitanju veze (striktno sam za duge veze, nikako neobavezni sex ili psp) često su mi se smijali kako to neću naći. Na moju sreću pronašao me meni savršeni dečko - isto razmišljamo, nemamo problema u vezi, divan je prema meni, liječio mi je unutarnje rane koje nije on zadao. Zajedno smo već dvije godine, a zaljubljeni kao da smo tek prohodali. Ljudi, ne odustajte od svojih očekivanja (dok su realna), ne spuštajte svoje standarde radi nekog manje vrijednog. Sve u svoje vrijeme.
Verila sam se sa momkom nakon više godina veze. Zaista sam srećna i uz mene je bio u najtežim momentima i želim da gradimo zajedno život. Ipak, kako vreme odmiče sve mi je teže, imam razne košmare, a bojim se ako mu kažem da će misliti da je on nešto pogrešio, jer je takav. Razlog je moja porodica. Skoro su svi razvedeni ili "zarobljeni" u nesrećnim brakovima. Jako se bojim da će mi se to isto desiti i da ću živeti sve ono čega sam se godinama gnušala, a znam da nemam realan razlog za taj strah, ali ne vredi. Generalno sam većinski viđala nesrećne ljude u brakovima, koji sebe ubede u neke razne laži i meni je takav život gori od bilo kog zatvora, a pogotovo kad kažu ostali smo zajedno zbog dece, naježim se i zbog te dece. Izgleda su traume deteta razvedenih roditelja prisutne i posle 20 i nešto godina...
Bio sam sa bivšom djevojkom u vezi oko 6 mjeseci. Možda isuviše kratak period, ali dok sam bio u tom odnosu bio sam srećniji nego ikada. Sve je išlo idealno dok se njeno ponašanje preko noći promjenilo. Postala je hladna i gledala bi da završi našu komunikaciju što prije, izbjegavala pozive i viđanja. Posle par dana me ostavila sa riječima da ona ima problem sama sa sobom, da sam mnogo bolji od nje i da treba da nađem nekog boljeg, ali da me ona ipak voli i da ne zna oće li ikada ikog tako voljeti. U te riječi nikad nisam povjerovao, jer ako nekog zaista voliš, ne postoji stvar koju nećeš uraditi ili promjeniti, samo da ta osoba ne ode iz tvog života. Prekinuo sam svaki kontakt sa njom, makao je sa društvenih mreža, obrisao broj i nikada joj više nisam dao ni prostora da mi se može javiti. Prošlo je 3 godine od tad, a ja se više nikad nisam zaljubio.
Nikada nisam bila na svadbi na kojoj mlada nije trudna. Mislim da mlade koje nisu trudne više ne postoje.
Imam 36 godina, mančmelou jedem oduvek tako što pojedem prvo čokoladu, odvojim keks od pufnastog dela i onda to pufnasto stavim pod jezik i tako pričam. xD Da li još neko to radi?? Znam da odvajaju, ali da li postoji još neki idiot koji priča tako?
Dečka često slažem da sam negde išla, čisto da ne pomisli kako sam čudna i usamljena. Ja i jesam usamljena, društvo mi se razišlo i nemam sa kim da izlazim. On u svakom trenutku može da iscima bar dva druga za bilo šta i tako je oduvek, pa me ne bi razumeo. Mislim da me ne bi ni osuđivao, ali mu prosto zavidim i pitam se što ja nisam takva.
Moja mama nije normalna. Vozim 70, ograničenje 90, van naselja... I ona meni laže kako je ograničenje 60!? Tom rutom se obje vozimo svaki dan! Nema ikakvog znaka za ograničenje! Stalno prigovara kako prebrzo vozim! A nikad preko ograničenja!
Ljudi vide sve zlo u svetu i ništa... Trče za parama, autima... Da se pokažu i dokažu komšijama kako imaju, da ponižavaju itd. Nimalo empatije na ovom svetu, nije nas briga. Ruši se sve, ali nema veze, važno je da sam ja danas dokazala da sam bolja od komšije. Takmičenje, mržnja, zloba... Dokle?!
Svi su mi punili glavu da se sviđam dečku koji se meni na početku nije svideo.
Vremenom sam povlačila paralele između njegovog i mog života, uvidela da imamo sličnosti i zaljubila se u njega. Zatim sam mu priznala, a on me je odbio.
U januaru nisam imala želju za životom, toliko mi se život smučio da sam izgubila volju za svim. Nisam imala želju ni da jedem hranu i došla sam do 50 kg. Strašno sam narušila zdravlje, pa sam se onesvestila 3 puta na javnim mestima. Sad sam fizički dobro, opet sam na normalnoj kilaži, ali sam prsla i ne mogu da se sastavim. Dobijala sam ponude od drugih, ali me niko ne zanima. Čekam ga kao pas koji čeka gospodara.
Njemu ne zameram ništa. Zameram sebi što mi je još uvek stalo, što očekujem njegove poruke, što se svako veče pomolim za njega i što se još uvek nadam nečemu. Mrzim što sam slaba na njega. Svako veče molim Boga da mi ga izbaci iz srca. Ponos više nemam, ego nemam… svaki dan se užasno osećam.