Ima jedan lik na poslu jako je lep, prelep..gleda me stalno a ima devojku koja isto tu radi..i pored nje on me gleda, ja se trudim da ne gledam u njegovom pravcu i da spuštam glavu i da gledam u telefon..nakon nekog vremena i ta njegova devojka je počela da me gleda..jako mi je neprijatno..
Treba da se porodim. Moj dečko je pažljiv i umiljat, ali je flegma, ne preuzima inicijativu nikakvu. Nikako da počnemo s kupovinom za bebu, jer uvek nešto "iskrsne". Predlaže da uzmem prvo na šta naiđem, i da rešimo to za jedan dan. Neće da istražujemo zajedno. Ja mu šaljem linkove za stvari, on iskulira. Ali zato, kad ga neko od njegovih pozove, on polomi noge da im pomogne/kupi/odnese. Osećam se voljeno ali ne i poštovano, ako to ima smisla. Delovalo mi je kao da će jedva čekati da opremamo stan, a sada kao da se radi da to zaobiđe (posao mu ne oduzima ni mnogo vremena ni energije, pa da kažemo da mu je ovo dodatno opterećenje). Da počnem onda sve sama?
Ja sam jedna velika lenčuga i molim Boga da mi da snage da izdržim na poslu.
Moja obitelj i ja smo bliski. Odrasli smo s puno ljubavi i pažnje, naši roditelji su se uvijek trudili da ne osjetimo kada nešto nemaju ili ne mogu. Kada smo odrasli, svima su nam pomogli financijski da stanemo na svoje noge, plaćali kirije i račune, između ostalog su nas izdržavali dok nismo završili fakultete. Sad kad radim i zarađujem, uvijek dio novaca ostavim za njih ili im kupim nešto. Moje prijateljice se čude, kažu da su me rađali da se brinem za njih u starosti. Ne, samo volim svoje roditelje, zahvalna sam na svemu što su učinili za mene i mislim da sada kad oni žive od male penzije i ne traže ništa, mogu uletiti sa sto eura mjesečno ili nekim poklonom, kako bi i oni mogli normalno i dostojanstveno živjeti.
Obožavam muške šake, opasno me pale. Kad ih vidim, ne bude mi dobro.. stalno ih ližem mom dečku. Žensko sam, da ne bude 🤣
Bili smo zajedno 4 godine, raskinuli zbog gluposti, on našao novu devojku, oženio se i čeka dete, ali me i dalje zove i priča mi kako mu nedostajem i kako me nikada neće zaboraviti.
Дечко и ја смо у вези три године на даљину (3 месеца је тамо, 3 овде), али мука ми је више од чекања. Последњих годину и по дана осећам се непожељно и занемарено, нарочито када су у питању односи. Осећам се као да га чекам чак и када је ту, као да нисам у вези. Када дође, уместо да надокнадимо време које нисмо провели заједно, то се не дешава. За односе као да морам да га молим. Изговори - мрзи га, увек му нешто фали, а ако баш желим, морам сама око свега да се потрудим.. Наравно да ми то није најважнија ствар у вези, али очекујем да некада и мене неко разуме, нарочито јер немамо прилику да стално будемо заједно. Остала сам жељна толико ствари, а са друге стране, много сам уложила у ову везу. Разговарали смо о овоме више пута, међутим он не види проблем, бојим се да ћу морати да раскинем.
Pre nekoliko meseci sam počela da živim sa dečkom, otišla sam u drugi grad i promenila posao, a primarna porodica (majka i brat) su prekinuli svaki kontakt sa mnom. Razlog za to je što sam dečku (budućem suprugu) oprostila neke teške reči koje mi je izgovorio u svađi dok još nismo živeli zajedno i što sam ja poverila svojoj majci, nadajući se da je majka uvek tu da pruži utehu. U međuvremenu sam ostala trudna, javila porukom mojima i kao "odgovor" dobila samo "seen". Nažalost, izgubila sam bebu, majka mi je posle toga poslala nekoliko poruka u kojima me pita kako sam i ništa više. Kao da ne postojim. Sve to mnogo boli, svako jutro se budim sa osećajem krivice i griže savesti.
Moji roditelji su mene dobili sa 19 i 24, a sestru 5 godina kasnije. Želeli su decu nismo se slučajno desile, nego željeno. Tata je uvek bio taj koji je jurio bolji život i pare, a mama ta koja se brine o nama.
Tata jeste u jednom momentu zaradio izuzetno veliku sumu novca i novac ko novac- potroši se.
Uglavnom od kako se desio taj novac počeli su da pokazuju kao da mrze sestru i mene. Kao da im je samo stalo do njihovog života i da nas dve ne postojimo više. Mi ne izlazimo iz kuće, ne putujemo, ne živimo nikakav luksuzan život a oni samo pričaju o tome kako im mi trošimo pare.. ne daju nam da vozimo auto jer smatraju da je to prevelik luksuz za nas, na more nismo otišle ne pamtim. I uglavnom na kraju je tata izjavio da se kaje što je decu dobio toliko mlad jer nisu imali vremena za sebe. Pazite šta želite, jer evo mi sad sedimo povređene i užasno se osećamo.
Koleginice u firmi su mislile da sam našla nekog čiču, jer sam pričala da mi je partner pametan i da obožava igrati šah. Imali smo neku zabavu u firmi pa sam povela i njega. Oči su im ispale kada su videle da je mlađi i duplo zgodniji od mene. Sada me više niko ne ponižava na poslu, odjednom bi sve da se druže sa mnom.