Majka je ceo život bila sluškinja ocu i njegovim roditeljima. Ja se toga užasavam, ali sam primetila da nekad ipak radim isto što i ona. Ponekad bih da pospremim dečkove stvari, operem sudove ili spremim večeru, čisto iz brige prema njemu. Njega je to čak i uvredilo jer se osetio kao dete i mislio je da se mučim. Tad sam osvestila da se ponašam kao ona i opet smo počeli ravnopravno da učestvujemo u kućnim poslovima (živimo zajedno). Mnogo mi je drago što je takav.
S godinama shvatiš jednu stvar. Bolje je kad što manje slušaš ljude. Ono što govore ionako nema veze s onim što rade. Čuvaj svoj mir ne vjerujući u sve i svašta. Ali ipak vjeruj u čuda. Događaju se. Kad pustiš što će ljudi reći. I kako će te tko gledati. I što bi sve moglo loše poći. Ne budi dežurno zanovijetalo. Život nije idealan ali nije ni takav kakvim ga ti prikazuješ. Ima u njemu neko sjeme dobra. I izniknut će. Samo ako ćeš ga njegovati.
I pusti stvari oko sebe. Nemaš toliko vremena da misliš da možeš promijeniti svijet. Ili druge ljude. Imaš taman toliko vremena da poradiš malo na sebi. Da se raduješ nečemu u današnjem danu. Da nekom nešto lijepo napraviš. A ako i za to dobiješ nož u leđa, bar ćeš znati tko nije na tvojoj strani. I tko se samo pretvarao da je prijatelj. Nemaš toliko vremena da igraš na kartu žrtve. Igraj na kartu da će se danas dogoditi nešto lijepo. I hoće.
Imam curu 2 godine, volimo se jako puno ali smo 2 različita karaktera. Ja društven a ona ne i još uz to posesivna, stalno svađanje zbog kolegice na poslu i neki random žena. Svađe po 3 sata traju iz ničega. Moj problem je što kupim sve u sebi i puknem i napijem se ko kanta. Sramotim sebe i nju ali ne može razumjeti da ona utječe na to, ne želi se promjenit i popravit. Znam loša sam osoba..
Moja drugarica je razvedena, bivši muž živi u istom mestu i imaju sina od 10 godina. Sama sam i zvala sam je na putovanje 7 noćenja Bali, naravno da ja pokrivam troškove jer radim u inostranstvu a plašim se da idem sama a i ona već 15 godina nije bila nigde od udaje. Navaljivala je da vodimo i njenog sina sa nama da vidi sveta. Treba mi odmor od stresnog posla, znam kako je ići sa decom na more. Da je ne uvredim rekla sam da je hotel samo za odrasle na šta mi je rekla da nađem gde mogu i deca. Nemam reči.
Imam utisak kao da je u ovoj zemlji zabranjeno ne biti ljubitelj muzike Đorđa Balaševića. Koleginica na poslu čim uđe ujutru, pre kafe, pusti Balaševića i ode. Kada sam jednom pitao: "Mora li svako jutro ovaj Balaševič?", samo što nisam dobio otkaz isti dan.
Kroz osnovnu i srednju školu nikad nisam bila dovoljno dobra da me dečki primjete na način koji nije čisto prijateljski, za razliku od ostalih cura koje su im se sviđale.
Sa 17god sam napokon našla dečka, veza trajala 2 i pol godine, nije više išlo jer su se nakupili problemi, razišli se. Tad sam se počela dopisivati s dečkima, ne tražeći vezu niti išta slično, i kada bih rekla svoje standarde po pitanju veze (striktno sam za duge veze, nikako neobavezni sex ili psp) često su mi se smijali kako to neću naći. Na moju sreću pronašao me meni savršeni dečko - isto razmišljamo, nemamo problema u vezi, divan je prema meni, liječio mi je unutarnje rane koje nije on zadao. Zajedno smo već dvije godine, a zaljubljeni kao da smo tek prohodali. Ljudi, ne odustajte od svojih očekivanja (dok su realna), ne spuštajte svoje standarde radi nekog manje vrijednog. Sve u svoje vrijeme.
Verila sam se sa momkom nakon više godina veze. Zaista sam srećna i uz mene je bio u najtežim momentima i želim da gradimo zajedno život. Ipak, kako vreme odmiče sve mi je teže, imam razne košmare, a bojim se ako mu kažem da će misliti da je on nešto pogrešio, jer je takav. Razlog je moja porodica. Skoro su svi razvedeni ili "zarobljeni" u nesrećnim brakovima. Jako se bojim da će mi se to isto desiti i da ću živeti sve ono čega sam se godinama gnušala, a znam da nemam realan razlog za taj strah, ali ne vredi. Generalno sam većinski viđala nesrećne ljude u brakovima, koji sebe ubede u neke razne laži i meni je takav život gori od bilo kog zatvora, a pogotovo kad kažu ostali smo zajedno zbog dece, naježim se i zbog te dece. Izgleda su traume deteta razvedenih roditelja prisutne i posle 20 i nešto godina...
Bio sam sa bivšom djevojkom u vezi oko 6 mjeseci. Možda isuviše kratak period, ali dok sam bio u tom odnosu bio sam srećniji nego ikada. Sve je išlo idealno dok se njeno ponašanje preko noći promjenilo. Postala je hladna i gledala bi da završi našu komunikaciju što prije, izbjegavala pozive i viđanja. Posle par dana me ostavila sa riječima da ona ima problem sama sa sobom, da sam mnogo bolji od nje i da treba da nađem nekog boljeg, ali da me ona ipak voli i da ne zna oće li ikada ikog tako voljeti. U te riječi nikad nisam povjerovao, jer ako nekog zaista voliš, ne postoji stvar koju nećeš uraditi ili promjeniti, samo da ta osoba ne ode iz tvog života. Prekinuo sam svaki kontakt sa njom, makao je sa društvenih mreža, obrisao broj i nikada joj više nisam dao ni prostora da mi se može javiti. Prošlo je 3 godine od tad, a ja se više nikad nisam zaljubio.
Nikada nisam bila na svadbi na kojoj mlada nije trudna. Mislim da mlade koje nisu trudne više ne postoje.
Imam 36 godina, mančmelou jedem oduvek tako što pojedem prvo čokoladu, odvojim keks od pufnastog dela i onda to pufnasto stavim pod jezik i tako pričam. xD Da li još neko to radi?? Znam da odvajaju, ali da li postoji još neki idiot koji priča tako?