Ja sam dobar primjer zašto naši sudovi nisu fer kad je u pitanju skrbništvo. Bila sam dovoljno odrasla da razumijem situaciju i rekla sam da želim živjeti kod oca, ali sud me dao majci. Ona je sve samo ne dobra majka. Novac od oca je trošila na sebe, dovodila razne muškarce u stan, a ja sam išla u poderanim patikama u školu. Čim sam poslata punoljetna otišla sam kod oca. Uz njegovu pomoć sam upisala fakultet i uspješno ga završila. A mama mi se nikad nije ni javila od kad sam otišla.
Ceo život sam propuštala trudnice preko reda, a sada kada sam ja trudna, niko neće da me pusti. Još se ljudi i raspravljaju sa tobom ako kulturno pitaš da staneš u red ispred njih. Stalno mi odzvanjaju reči jednog čoveka u glavi "Pa šta ako si trudna"...
Imam koleginicu koja često zove da odemo na kafu, ali negde gde nema ljudi, neko zabačeno mesto, da ne prođemo kroz glavnu ulicu, da ne bi nekoga srela. Na pitanje zašto izbegava ljude, kaže da joj je glupo jer već ima 40 god, a nije udata i kad je sretnu pitaju je kad će da se uda. Ja kapiram da je to nervira, ali ako ćeš ti zbog drugih da se kriješ i bežiš, onda definitivno nešto nije u redu sa tobom.
Ceo život sam maštala o tome kako bih volela da imam troje dece. Sada, kada sam rodila prvo dete, ne znam kako bih mogla još nekog toliko da volim...
Toliko nam je mozak ubrzao, da imam osjećaj da telefoni lažu za vrijeme. Pogledam na sat - sa 15:41 prešlo je u 15:42, i onda pogledam posle bukvalno 5 sekundi, prešlo je na 15:43... Kad prije, mislim se...
Kako roditelji podnose ove dječije pjesmice što se nalaze na YT, vidim da ih svi roditelji puštaju djeci, a one kod mene izazivaju napad panike, ne znam kako bih mogla po cijeli dan da ih slušam, a da ne poludim. Mi kad smo bili djeca većinom nismo slušali takvu muziku, puštali su nam normalnu muziku što su i oni slušali, pa šta nam fali. Sjećam se nekih pjesama koje sam sa 4 godine obožavala i danas ih jednako volim.
Ne podnosim ljude koji imaju stav ne nerviraj se, ne možeš ti da promeniš ovo ili ono i onda na kraju ništa ne valja jer smo pustili da sve bude loše, a toliko malih stvari ima na koje možemo direktno da utičemo i to kasnije stvara mnogo bolju širu sliku. Ali su ljudi po fazonu pa tako je, ne mogu ja tu ništa.
Imamo dete sa posebnim potrebama, 8 godina nisam bila u Srbiji. Muž je išao već dva puta i sad treba da ide treći put jer svekrva drami da će umreti a nije joj ništa. Rekla sam mu kad se vrati da ja idem na 2 nedelje jer mi se udaje rođena sestra a da on čuva našeg sina. Prvo je bio ok sa tim a sad mu je protiv jer je to trošak, ovo ono. Tek sad vidim koliko je sebičan i komplikovan. Do sada dete je bilo malo, ja u bedaku što je bolesno i nisam izrazila želju da idem. Naravno da imam posao i plaćam kartu i psihički sam jaka sada. Ne razumem ga da nije u stanju 2 nedelje da mi pomogne.
Hvala vam dragi poslodavci. Zaposlili ste osobu koja je završila studij prije 30 dana, a meni ste rekli da mi nedostaje kvalifikacija i iskustva za radno mjesto. Uopće nije namješteno. Koji je ovo put?
Najbolji drug se uvredio što ga nisam pozvao na letovanje, a nisam jer sam išao sa rođenom braćom i želeo sam to putovanje samo za nas, jer ne znam još koliko će to biti moguće, s obzirom da smo već u ranim 30, sva trojica, i da bi trebalo uskoro i porodice osnivati. On me toliko izvređao da ozbiljno razmišljam da ga od**** iz svog života. Hiljadu puta je išao sa svojim društvom koje ja ne poznajem bilo gde, nikada me nije zvao, stalno je izlazio sa njima nije me zvao, bio sam u bolnici tek peti dan od operacije mi je pustio poruku, nije me posetio, u mom stanu smo više puta gledali tekme, pravili žurke, rođendana, više je puta tu prespavao a mene nikad nije pozvao da kod njega popijem kafu. Sad kad sve ovo pročitam shvatam ko je ovde jedina budala, ja.