Koliko su mi samo jadni oni ljudi koje ne vidiš i ne čuješ 10 godina, ne jave ti se na ulici kada prođu pored tebe, ali ti 10x u 5 dana šalju zahteve na društvene mreže. Samo jer ih zanima tvoj privatan život, jer su dokoni i da imaju šta da tračaju.
Jednom sam koleginici na poslu rekla kako ima preslatko dete (stalno deli slike na društvenim mrežama). Napade me žena kao da sam rekla ne znam ni ja šta. "Šta ima tebi moje dete da bude slatko?" Šokirala sam se i nisam znala kako da odgovorim. Razumem ja zabrinutost roditelja, ali ovakve reakcije na dobronamerne komentare ipak ne mogu u potpunosti da svhatim.
Velikim uspehom smatram kada uspem da izađem iz zgrade i vratim se a da ne sretnem nijednog komšiju.
Devojci sa kojom sam 3 godine u vezi sam posle par meseci rekao da jedine stvari koje ne volim da dobijem na poklon su odeća i parfemi. Do dana danas od nje nisam ništa drugo dobio na poklon osim odeće i parfema.
Jedna od najvećih uvreda ikada mi je bila ta kada je otac pokušao da me "spoji" sa sinom svog prijatelja koji je mentalno zaostao. I to samo zato što sam oduvek sama, naravno on ne zna da ja izlazim sa momcima i da pokušavam da pronađem momka, ali momci sa kojima izlazim su fakultetski obrazovani i ambiciozni, ne nužno uspešni sada, ali rade na tome. Dakle, svi oni su poput mene.
17godina nisam videla tatu, i svaki put isto obećanje da će doći, da mu nedostajem (uvek nešto iskrsne)... da li je to teško? Da li se plaši? Pitanje ako neko zna da mi objasni...
Imao sam nekad pre dugu vezu, od četiri godine, bili smo mladi i zaljubljeni, ali daljina nas je delila ja sam studirao u drugom gradu. Malo po malo i tenzije su rasle a i naše bubice, raskinuli smo. Sedam godina kasnije ja sam u braku, čekam dete i pregledam stari kompjuter. Pronašao sam slike te davne ljubavi. Bože koliko sam se stresao, svega se setio, baš svega, čak sam i snimke našao neke. Nervoza me oblila, znoj mi krenuo na licu. Ona sad ima momka u suštini ima ga već dugo duže mnogo nego ja sa svojom suprugom. Čudno je, ja mnogo lep odnos imam sa svojom suprugom, i srećan sam sa njom. Iznenadila me je moja reakcija na te slike. Strefilo me kao šleper. Borba, nikad dosta. Nemam pitanje nikakvo, prosto, život ide, poenta je prilagoditi se. Verujem zaista da se život sredi. Srediće se sve.
Mrzim babu i dedu sa tatine strane. Uvek su više voleli tetku od tate i razlika koju prave među njima je očigledna i dan danas. Svi živimo zajedno ukljčujući i tetku. Ona je za njih, a pogotovo za babu centar sveta, ne postoji niko pametniji, bolji, ona ima sve. Dok je tata glup, bezobrazan, ne voli ih i ne poštuje. Moju mamu tek mrze i za nju tek pričaju sve i svašta. Moji roditelji plaćaju sve račune, kad kupuju hranu kupuju dovoljno za sve u kući, oni čiste, kuvaju.. Dok tetka počisti tek ponekad, skuva tek ponekad, ne plaća ništa, kad kupuje hranu i još neke stvari kupuje isključivo za babu i nju, ponekad mene i mog brata i tako su njih dve protiv svih, a deda balansira kad mu i šta treba tad je dobar, a inače obavezno svaki dan ogovara tatu i mamu sa babom. Jednostavno sam kroz godine kako sam odrastala počinjala sve manje da ih volim jer sam videla kakva je situacija zapravo. Ne znam više šta da radim jer ne mogu više da ih podnesem.
Ne volim one usiljene osmijehe. Prave se za publiku da su hiperaktivno srećni, a ovamo kad su sami mrtvi ozbiljni. Gade mi se te folirancije.
Djevojka sam i imam 26 godina. Meni mama ne da ništa. Ne da mi da imam momka, nego je zapikala nekog doktora oženjenog koji živi u drugoj državi i planira ona da će se on jednog dana razvesti i mene oženiti. Ko god se meni sviđa njoj ne valja, uvijek im nađe neku manu pa makar mana bila i “razdvojeni zubi”. Ne znam više šta da radim nisam imala momka već 6 godina otkad je ona otjerala mog bivšeg. Molim vas pomozite mi nekako???