Imam drugaricu koja uvek izvrće moje reči kaže kako sam rekla drugačije, na primer dogovorimo se da izađemo i potvrdimo za sutra i ja joj kažem rekla sam ti samo nas dve, nećemo sa njima, i onda počne da se dernjoše dosta mi te je, šta si ti umislila, spusti se malo, kao mnogo si nestabilna nikad ne održiš to što kažeš i pravi me budalom da se i ja zapitam da nisam to možda rekla, a nisam i kao to mi je najbolja drugarica… Njoj treba trista godina unazad da se kaže kad ćemo da se vidimo ili šta ćemo da obučemo, jednom me pitala šta oblačimo sad do grada, ja joj kažem ne znam videću posle ti obuci šta hoćeš, i ona kaže e odluči batali me više, mnogo si nestabilna, ja joj kažem a što ti gledaš mene, obuci šta hoćeš, jbt mnogo me to nervira… I mnogo ogovara ljude, sve mrzi, stalno me zove da pljuje sve kolege, a kad je pitam da se vidimo ne može, al kad je slušam kako ih ogovara to može… A dugo smo “najbolje drugarice", stvarno smo dosta toga prošle zajedno, ali mnogo preteruje..
Ni kad sam bila jedino dete, ni kad su se roditelji razveli, majka se udala u Kanadu i ne dolazi, otac poginuo, ni kad sam godinama bila bez momka...apsolutno nikad nisam bila usamljena. Nekako sam uvek imala sebe, posao, obaveza, želje i planove. Tek sad u braku prvi put sam osetila usamljenost. Sklupčam se u krevet sa mačkom i gledam ljubavne filmove ceo vikend. Moram ponovo da pronađem sebe, radost života da osetim ponovo, da pevam uz muziku. Uviđam da sam se udala iz ljubavi a njemu bilo vreme za ženidbu, da ga ne interesujem ni kako sam, samo daj čarape, kafu, ručak... Kao da sam kućni aparat.
Ne razumijem ljude koji ne mogu odratiti nešto sami. Imam prijateljicu koja ne želi sama u teretanu, pa mene moli da idemo zajedno. Ja treniram nakon posla da stignem kući na vrijeme da skuham večeru, ali ona bi trenirala kasno navečer. Ne pada mi napamet da mijenjam svoj termin samo zato jer ona nije u stanju otići sama. Nije anksiozna niti ništa takvo, pa ne znam koji joj je problem.
Sjećam se tog sunčanog popodneva kada smo se prvi put sreli. Bio je toliko šarmantan, duhovit i pažljiv. Osjećala sam se kao da sam u nekom romantičnom filmu. Sve se činilo tako savršeno. Nisam mogla ni sanjati da se iza te prekrasne fasade krije toliko boli i razočaranja.
Moj bivši dečko nije znao šta je anksioznost i blago njemu. Dok sam bila u vezi prvi put kad sam mu spomenula da me hvata napad anksioznosti on se čudio šta je to. Trebala sam prvi put da krenem na novo mesto da treniram i toliko mi je muka i loše bilo, panika od novih ljudi. On to nije shvatao jer on nikada nije imao tako slične probleme. Meni samo nekada osećaj da treba nekoga da nešto pitam budi osećaj mučnine i panike a tek da pozovem da pitam nešto. Volela bih da sam bar 50% kao on i da nemam ni sad takav osećaj dok ovo pišem.
Smatram da nisu svi ljudi stvoreni za brak i decu. Velika većina se ipak upušta u nešto što ne želi, samo zato što se to od njih "očekuje" i jer to "mora" tako. Ne radite ništa sto ne želite iz straha da ce vas ljudi osudjivati. Život će vam biti lepši kad se ne obazirete na ljude koji guraju nos u tuđa posla.
Moja majka je diagnosticirani narcisist... Iskusktvo je teško sranje jer sam sada mlada odrasla osoba i trebaju mi savjeti i podrška a to nemam. Ona samo hoće da priča o sebi, i da dobiva konstantne komentare poput: "Najbolja majka na svjetu". Kakva šala... većinu dana joj se ne da ni kuhat nešto za pojest. Stari nije ništa bolji... Cijeli život samo sluša druge koji imaju veći autoritet i onda kad mu je dosta umjesto da to riješi s njima on je uvijek došo doma ljut i dero se na mene za sitnice satima. Trenutno sam zatvoren u sobi, jer tako mi je najbolje. Sada kada gledam u prošlost, zato sam i imao prijatelje koje nikad nije bilo briga za mene. Ali zbog mojih doma vjerujem da sam imao lošu interpretaciju ljubavi i prijateljstva. Teško je razumijeti pravilni koncept ljubavi kada mi je cijeli život tako čudan. Ali bio sam i ja loš prema ljudima, pa kako kažu: Sve se vraća sve se plaća.
Juče sam imala udes, srećom, nije mi ništa bilo, mala olupina, ja i vlasnik dr vozila smo se nagodili, beše normalan čovek. E, meni se to desilo zbog nenormalne žene, moje šefice. Tri godine radim i za te tri godine krv prop...h zbog njenih prohteva i prekovremenog rada u firmi. Jedan dan je slatkorečiva, drugi dan besni i galami, najviše po mirnim radnicima, sa šlihtarama ide na tim bildinge. Trpela sam dok nije juče moj tromesečni rad namestila drugoj koleginici kao da je zaslužna, a mene zbog drugog posla sasvim nebitnog pred svima ponizila, zapretila otkazom. Bila sam sluđena i takva sela za volan da bih otišla na pauzu u kafe i smirila se. Elem, tad se desi udes, ja javim mužu, njegova su kola. Objasnila sam mu moje stanje tada i on je, duša moja, odjurio do firme gde radim i doveo šeficu do kolapsa, javila mi koleginica da se k...čka tresla ko prut. Posle smo se našli, sve mi ispričao, rekao i da dam otkaz, jer taj mobing se ne trpi.
Plašim se da neću moći da nađem momka sa kojim ću biti kompatibilna u krevetu kao što sam bila sa bivšim. Bili smo 3 godine zajedno i imali smo stvarno nestvarnu hemiju i ludo smo se provodili, nema šta nismo isprobali. Mislim da sam tek sa njim po prvi put zapravo uživala u krevetu onako kako treba. I što je najbitnije, nije bio onaj tip kojem je “gotovo” kad on završi, već se trudio da i mene zadovolji svaki put. iz nekog razloga sam sad stalno u strahu da ću u budućnosti nalaziti samo one momke kojima se vođenje ljubavi svodi na “uđi-izađi” i njihovo zadovoljstvo, a deluje mi da je većina muškaraca takva.
Otkad koristim twitter, primetila sam da sam postala dosta sujetna, ljubomorna, negativna, svađalica. Brišem ga.