Imamo tek 25 godina i drugarice se žale na bolove kao da smo u srednjim godinama. Ništa što pravilna ishrana i fizička aktivnost ne mogu da reše, ali u poslednje godinu-dve kao da se žale iz hobija. Mrzi ih i da prošetaju, a uz to im je dosadilo da izlaze. Dobro je ako izađemo na kafu jednom u dve nedelje. Meni je potrebno da izlazim i budem sa nekim energičnijim, ali ne znam gde da upoznam novo društvo.
Kada sam objavila svoju sliku na društvenoj mreži muž je otvorio svoj telefon i istripovao da sam na njegov profil objavila, i sa gađenjem pitao šta si mi OVO okačila, dok su svi ostali bitni i nebitni komentarisali kako mi je lepa slika.
Moj dečko smatra da se odvojio od roditelja tako što živi u kući pored, u istom dvorištu.
Trenutno smo u pokušaju da odgledamo film, mama ga je zvala 10 puta, a otac nam je 2 puta lupao na vrata. Ne daj Bože da krenemo da vodimo ljubav...
Psiholog sam, terapeut i psihoterapeut. U mojoj profesiji znamo kako da se odvojimo od pacijenta i ne dopustimo da se vežemo za njih i njihove probleme. Sve je bilo dobro dok nisam upoznao pacijentkinju koja ima takve probleme da svaki put kad ode, ja plačem zbog nje i njene patnje a mislim da joj čak ni ja ne mogu pomoći da izliječi traume koji su joj stvorili roditelji u djetinjstvu.
Majci sam rekla da su mi na dojci pronašli guticu te da čekam nalaz da vidimo da li je dobroćudni ili zloćudni tumor na šta je rekla "čuj to". Nije me više ništa ni pitala ni komentarisala dok sam čekala nalaz.. ne znam stvarno šta da mislim..
Oduvek sam bila skromna i još kao devojčurak samo sam želela da nadjem ljubav i vodim prosečan, miran život. Ljubav sam pronašla ali moja najveća ljubav, naš sin im autizam. Dan nam je sve samo ne običan, a tako malo mi je trebalo da postignem apsolutnu sreću.
Radim u hitnoj. Svakakvih rana se nagledam. Najviše me boli kad nam djecu malu dovezu i da pobrinem za njihove rane po onom malom tijelu. Duša mi se kida. Volim svoj posao jer pomažem drugima, ali isto tako mrzim svoj posao jer im ne mogu pomoći toliko da već sutradan izađu zdravi vani iz bolnice. 💔💔
Samo želim bit zdrava, da mi se rak više nikad ne vrati i da gledam ćerkicu kako odrasta.
Također želim svim bolesnim ljudima da ozdrave. Sreća je doista u malim stvarima. Šaljem vam svima veliki zagrljaj ❤️
Pozdrav svima pošto već duže vreme imam problem a ne vidim izlaz, rešio sam da podelim ovde pa možda se još neko javi sa istim problemom..
Učim da sviram klavijatiru, imam 26 godina, lepo mi ide, napredujem polako. Što je i normalno koliko obaveza imam..
Moj problem je nesigurnost, kad sam sam ja nešto odsviram bez greške, ali kad je neko tu, imam blokade, ruka mi se oduzme, i što znam ja počinjem da mrsim, i onda me to kasnije tera na odustajanje..
Ne znam kako toga da se rešim..
To je kao neki strah, kako to prevazići?
Osjećam se superiorno nad novim momkom moje bivše jer me je oralno zadovoljavala milion puta.