Da li postoje ljudi koji istinski žele da vole ili su svi postali površni?
Otišao sam u drugu državu da se vidim sa curom koju sam upoznao online. Na dan puta me blokirala i ne znam što ću. Sjedim u nekom kafiću, tražim hotel online jer sam trebao spavati kod nje. Nikad više.
Kao devojka sam u svoj dnevnik pisala kakvog muškarca želim. Nisam pisala kako bih želala da on izgleda, već kakav čovek da bude i kakve emocije da budi u meni. To sam pisala sa uverenjem da takva osoba postoji. Ne savršena, ali idealna za mene. Kada sam ga upoznala, nekako sam imala snažnu intuiciju da je to on. I zaista ima sve sa liste. On je jedan divan, čestit, vredan, sposoban, šarmantan i nežan muškarac. Prosto ga obožavam. Ne prođe dan a da se nešto ne zezamo, imamo i taj neki prijateljski odnos. Njegove mane sam prihvatila bez neke muke, kao u prethodnim vezama. Koliko je bilo nesuglasica i kidanja živaca sa prethodnima, samo zato što nismo pasali. Zaista je bitno naći osobu koja je za tebe. Da ima one osobine koje su ti bitne. Sa takvom osobom možeš kroz život. ♡
U vezi sam s dečkom godinu dana, problem je u tome što ja njega stalno moram molit da negdje idemo, u kafić, u grad, na klupu uz jezero, on mi nikad ne pošalje poruku, ili je umoran ili spava, sram ga je slikat se sa mnom i držat za ruke da ga ne bi neko vidio... Pa kako tako!?
Većina nas kuka kako je teško, a onda vidim ljude kako barem jednom dnevno idu u kafić, za rođendane i bilo kakve događaje smo normalizirali da se potroši skoro cijela plaća, a ako si kum to se već očekuje da ćeš uzet kredit... Čemu taj konzumerizam?! Volim darivati i dobiti poklon, ali čar nije u tome da trošiš iznad svojih mogućnosti nego dati do znanja osobi da si je se sjetio i pokloniti neki mali znak pažnje, sve ostalo je pretjerivanje i da se vidi.
Zatrudnela sam lako, onda kada smo planirali, trudnoća je proteklo odlično, nisam imala nikakvih tegoba, porođaj carskim rezom, takođe bez komplikacija. Ali onda je došlo dojenje... Ja veću muku nisam imala. Prvo nema mleka, onda ima, onda neće da curi, beba neće da vuče, dete je stalno gladno jer ne izvlači dovoljno, pa pumpice, pa izmlazanje, pri tome mene svi napadaju ko da ja namerno neću da dojim. Pakao. Sad mi je jasno zašto toliko promovišu dojenje, zato što je robija.
Na medenom sam mesecu, a a svekrva je poslala sinu poruku kako mu je umro pas. Lepo sam je zamolila da, u slučaju da ugine, ne obaveštava svog sina, jer ta vest može da sačeka kad se vratimo. Ali neee, morala je. Obrisala sam poruku i blokirala je na viberu. A mužu ću da objasnim kad se vratimo što sam čačkala po telefonu.
Uhvatila sam sebe da bukvalno molim supruga da me voli. Sa 28 godina sam samoj sebi unistila zivot, bravo za mene.
Studentkinja me je zamolila da joj uradim test, a ona bi mi ga prethodno slikala. Odbila sam je. Kao neko ko je pri kraju mastera i ko ide ka tome da postane taj isti prosvetni radnik, etički mi je nedopustivo. Da su tražile da ih podučim, izašla bih u susret.
Odemo u inostranstvo posle par godina dobijemo papire. Iste godine se razvedemo jer je njemu počelo smetati kad dam počela da radim, nema ko da ga služi i pere, a dok nisam radila zanivetao je kako samo on doprinosi u kuću. Sad sam samostalna, ostala sam u inostranstvu, imam i dečka. On se vratio kući, živi da svojima (iako ima dovoljno novca da živi sam) ali trba mu mama ipak da mu kuva i pere…