Jedna od predrasuda koji ljudi imaju je da su bezobrazni, loši ljudi koji provociraju druge zapravo nesrećne osobe i bez samopuzdanja. Koliko ima ljudi koji imaju sve u životu a loši su prema drugima, a neki nemaju ništa a i dalje se ponašaju normalno. Ljudi žele na neki način sebe da utješe da ako je neko takav, onda mu sigurno nešto fali u životu. Iz mog bogatog iskustva to nije tako. Čak i da jeste tako, što mislim da je u manjini, ne opravdava takvo ponašanje.
Promiskuitetne devojke iz moje generacije su se prve udale i niko ne može da me ubedi da takve loše prođu. Muževi su im dobri ljudi, situirani, a čak i ako brak pukne one brzo nađu zamenu.
Danas sam čoveka koji je samohrani otac i kome humanitarna organizacija prikuplja pomoć za decu, poslao kaznu u vrednosti od 30.000 dinara kod izvršitelja, troškovi će da prerastu novčana sredstva u iznosu od 100.000 dinara.
Najgore što ništa nisam osetio, ni sekund griže savesti, upravo razmišljam da l sam uopšte čovek, čak sam i ponosan što nemam emocjja u poslu.
Suprug i ja smo otišli u inostranstvo za boljim životom i da jednog dana kupimo nekretninu u Srbiju.
Posle 3 godine i dalje smo bez krova nad glavom, a on mi predlaže da damo njegovoj sestri određenu svotu novca kako bi mogla da kupi stan.
On ima i ženu i ljubavnicu i ne znam šta ću mu ja u svemu tome. Primećujem da me gleda, ponekad zagrli, ako se slučajno dodirnemo ne pomera nogu/ruku. Mislim da voli moje društvo i kad ga ignorišem primetim poglede ali on samo želi da nahrani ego, a ne zna da ja iako mislim da je privlačan muškarac nikada ne bih imala ništa sa nekim kome nisam jedina.
Ne mogu da opišem koliko mi znači podrška roditelja i činjenica da uvek imam gde da se vratim. Ta kuća će mi uvek biti dom i daj bože da me još dugo neko tamo čeka.
Kad sam imala 13 godina, drugarica mi je preminula od raka, otišla sam na sahranu, nisam htela, ali su svi išli i morala sam. Ne bojim se ja smrti, ali sahrane ne volim i nikad nikome ne idem. To sam se samoj sebi zaklela. Uža i šira porodica me osuđuju zbog toga, kao šta će ljudi reći i misliti, mora da sam luda. Misle da sam samoživa i bezosećajna, što nije istina. Mika Antić je sve lepo napisao u Besmrtnoj pesmi. Više ne znam šta da radim, kao da ne patim dovoljno, moram da mislim o tome šta će ljudi koje i ne znam, reći i pomisliti o meni.
Odrasla sam u teškim uslovima. U životu sve što sam stekla, stekla sam svojim radom i trudom, nikad mi nije ništa išlo lakšim putem odgoja. Hvala Bogu to od mene nije napravilo bezosjećajnu osobu čak šta više osjetljivija sam, al ljudi moji ja nemam živaca za drame, ja ne mogu kad neko kuka i glumi žrtvu. Npr. na poslu se od mene očekuje da nesebično pomažem kolegama, mogu pomoći,al neću raditi tuđi posao, a taj neko da prima platu ko da se go oznojio, kad sam se ja mogla snalaziti nek se svak snalazi. Naravo važim za atipatičnu zbog tog stava.
Poredim slike srednjoškolaca pre desetak godina i danas i zapanjena sam koliko devojke liče međusobno. Većina ima dugu tamnu i ravnu kosu, čak se i oblače slično. I pre se pratila moda, ali mi se čini da nije uzimalo maha kao danas.
Nikad mi nisu jasni bili ljudi koji dolaze bolesni ili ozljedjeni na posao i ponose se time. Bratice, ti znaš da sutra da umreš u najgoroj smrti tim tvojim šefovima će to ići na živce jer moraju gubit vrijeme na sprovod? Dok sprovod dođe već ćeš biti zamjenjen, znaš to zar ne? Znaš da ti absolutno tamo ne igraš nikakvu ulogu? Samo si broj, instrument za zaraditi novce, ništa više.