Na medenom sam mesecu, a a svekrva je poslala sinu poruku kako mu je umro pas. Lepo sam je zamolila da, u slučaju da ugine, ne obaveštava svog sina, jer ta vest može da sačeka kad se vratimo. Ali neee, morala je. Obrisala sam poruku i blokirala je na viberu. A mužu ću da objasnim kad se vratimo što sam čačkala po telefonu.
Uhvatila sam sebe da bukvalno molim supruga da me voli. Sa 28 godina sam samoj sebi unistila zivot, bravo za mene.
Studentkinja me je zamolila da joj uradim test, a ona bi mi ga prethodno slikala. Odbila sam je. Kao neko ko je pri kraju mastera i ko ide ka tome da postane taj isti prosvetni radnik, etički mi je nedopustivo. Da su tražile da ih podučim, izašla bih u susret.
Odemo u inostranstvo posle par godina dobijemo papire. Iste godine se razvedemo jer je njemu počelo smetati kad dam počela da radim, nema ko da ga služi i pere, a dok nisam radila zanivetao je kako samo on doprinosi u kuću. Sad sam samostalna, ostala sam u inostranstvu, imam i dečka. On se vratio kući, živi da svojima (iako ima dovoljno novca da živi sam) ali trba mu mama ipak da mu kuva i pere…
Zašto muškarci misle da nam je kompliment kad nam kažu da nas vide kao buduću majku njihove dece kad takve žene najviše nagrabuse.
Završila sam fakultet, i masterirala i doktorirala, radim u struci, a san mi je otvoriti svoj restorančić. Pomenula sam to na nekom porodičnom događaju nema ko mi se nije nasmejao i podrugljivo rekao ‘pa zar doktor nauka da kuva?’ . A što da ne???? Kakve veze ima san sa strukom i poslom koji moramo da radimo?! Šta fali kuvarima ? Zar su zbog toga niža vrsta? Ne mogu da verujem da dolazim iz ovakve porodice… Sramota…
Vi koji ne idete preko da radite daleko od kuće i roditelja, e pazite sad osećaj koji imam kad krećem od kuće i pozdravljam se sa njima a znam da neću doći godinu dana a već mi nedostaju, a nisam ni krenuo, e to je raspadanje to je propast, nit samo tamo nit sam ovde u tom trenutku, ali šta da radim. U Srbiji više ne vidim život, ne mogu, psihički sam oboleo od onog društva, jednostavno se raspadam, a još kad nemaš novac ni neke osnove stvari, depresija duboka, fale mi moji roditelji, a tek je mesec dana prošlo od rastanka našeg :(
Voliš nekoga, pokloniš mu svoju najljepšu mladost, 10 godina svog života. U tih 10 godina za mene drugi momci nisu postojali. Vjeruješ toj osobi, kontaš ne bi ni ona tebe izdala nikad, jer tobože i ona je tebi poklonila svoju mladost. Međutim, zadnje dvije i po godine otpočinjemo zajednički život, studenti smo, to je prava idila bila. Prva godina sve super, već drugu godinu ja primjećujem nedostatak pažnje, ružno ponašanje, kasne dolaske. Sve ja to gutam, liježem svaku noć u suzama, budim se nezadovoljna, dok jedne večeri ne preuzmem stvar u svoje ruke i uzmem njegov telefon i imam šta da vidim. Šaljem poruku toj curi, nalazimo se na njenu inicijativu i cura mi priča kako su oni u vezi zadnjih godinu dana. Tog momenta osjećam da mi se sve srušilo, ali osjećam i neko olakšanje jer sam sve saznala u šta sam sumnjala. Naravno, odlazim tad i prekidam svaki kontakt i zahvaljujem se Bogu što sam to saznala. Poenta je da ne vjerujete svakom, uprkos godinama ljubavi. Moj život od danas počinje!
Bilo je to jedne zimske noći ona i ja na klupi na šetalištu. Bila je mlađa od mene a ja željan avantura. Te noći me je pitala hoću li uvek biti uz nju i da li je neću ostaviti. Bez razmišljanja sam rekao da neću, slagao sam. Danas je ona u srećnoj vezi dok mene već par godina proganja činjenica da sam ostavio devojku koja me je iskreno volela zbog prolaznog zadovoljstva.
Nikad u životu neću razumjeti ljude kojima je bitan, pazi sad, društveni status! Koja je to psihička bolest, bolest ega, da ti uživaš u tome da se neko nebitan divi tvojim parama??? Ajde molim te, koja je to doza egoizma! Ja to prosto ne mogu da shvatim nikako. Ja radim zato što moram jednostavno i FOKUS mi je samo da imam pare, nebitno je hoću li imati više ili manje, a ovi kojima je FOKUS da imaju pare samo da bi se dokazivali nekome, ja to ne mogu da shvatim, Bože me sačuvaj!