Žensko sam i ne verujem nijednoj devojci koja kaže da nikad nije masturbirala.
Jedna od najprivlačnijih stvari na svetu je videti momka kako se igra sa malom decom.
Danas idem na svadbu najboljeg druga. Upoznala sam ga u vrtiću i svaki dan smo se tukli. Čak je tata hteo da me ispiše iz vrtića zbog svakodnevnih tuča. Mislila sam da ću ceo život vući traume zbog njega. U istom razredu u osnovnoj i srednjoj školi smo bili. Postali smo najbolji drugovi. Nakon toga ja odlazim na studije u inostranstvo i počinje jako da mi nedostaje. Kad god bih imala odmor dolazila bih "kući", a više bih bila sa njim, nego sa ukućanima. I tako mi pre neki dan stiže pozivnica i pismo sa slikama od vrtića do mature i ceduljica gde je napisao da će prvo dete nazvati po meni.
Maloprije mi mama pokazuje čestitku koju sam napravio u 2. osnovne sa sadržajem : ''Mama i tata srećan vam 8. mart''.
Sve što mi na ovom svetu pričinjava sreću, daje nadu za život, čini najveću podršku, pre svega prijatelja pa onda nešto drugo, je moja žena. Imam 37 godina. Preživeo sam mnogo toga. Tri saobraćajne nesreće, treća je bila kobna. Izgubio sam obe noge. Moja supruga od 30 godina, tada je imala 24, i posle te nesreće ostala je uz mene. Ja sam joj predložio da se rastanemo, da potraži nekog uz koga se neće stideti, nekog sa kime može da prošeta, da se igra sa decom... bio sam očajan. Međutim ona se tada naljutila razvukla mi šamarčinu preko vilice, i rekla: "Još jednom čujem takvu glupost, letiš iz kuće!" Posle tog šamara, meni su suze krenule, nisam mogao da se suzdržim, plakao sam 2 sata kao kiša bez prestanka, držao sam je zagrljenu pored sebe svih 2 sata, nisam tada bio ni svestan kakvu osobu pored sebe imam!!! Posle te nesreće nakon godinu dana, hteo sam da joj se zahvalim i priredio iznenađenje, a to je bilo ponovno venčanje u drugoj državi! Uspeh je u tome, imamo četvoro dece!
Noćas me je neko pozvao u 4 ujutru, i počeo da se dere "Kako si to mogao da mi uradiš, mislila sam da me voliš, mrzim te..." I ja kao retard pomislim da je to moja devojka "Ljubavi nisam te nikad prevario, ja te volim, smiri se, ko ti je to uopšte rekao..." a moja devojka tu pored mene, spava kao zaklana....
Skoro mi se desilo,nesto jako lepo. Pre par godina, bio sam sa ortacima u gradu.I devojčica, romske nacionalnosti, prosi. Bila je preslatka. Bilo mi je žao i kupio sam joj nešto za hranu da pojede, sela je sa nama pila piće i dao sam joj nešto novca da ima. Pre par dana, u gradu, zaustavi me devojka i kaže je l' se sećaš mene. I objasni mi ko je, sad je devojka porasla iznenadio sam se. I kaze hvala ti, za ono sto si učinio, sad radi, ima posao. Nisam ovo nikom ni pričao, ali sad imam tu potrebu, javno da kažem pošto dosta ljudi čita ovu stranicu. Ljudi, pomozite drugima kojima treba pomoć....Ne hvalim se niti uzdižem sebe.
Zelim da porucim devojkama da njihove 'nevidljive' bretele svi vidimo .
Davne 1993 roditelji su mi poginuli u prometnoj nesreći prvo otac a majka se držala neko vrijeme ali je i ona podlegla ozljedama na kraju. Ostali smo ja i sestra sami ja 10 ona 5 godina završili smo u domu pošto se nitko nije mogao brnuti o nama. Godine su prolazile u domu bili smo jedno drugome sve na svijetu i pazili jedno na drugo pomagali si međusobno vrijeme je prolazilo godine idu završio sam osnovnu pa i srednju školu zaposlio se našao vrlo dobar posao i vrlo dobra primanja. A kad je sestra bila na kraju srednje nije znala šta će razmišljala je o fax-u ali znala je da neće moći to sve financijski podnjet i to je bio problem.Ali rekao sam sestro ništa ne brini tvoje je samo da učiš i da daješ ispite redovno za fnancije se ne brini tu sam ja da ti pomognem i tako je bilo. I eto sad nakon par godina došao je i taj dan sestra i ja pred zgradom njenog fax-a a u njenoj ruci dipola. Nikad u životu nisam bio sretniji jer znam da sav moj rad i novac koji sam joj davao nije bezveze trošen.