Zovem se Rada Manojlović i osim imena nemam nikakvih dodirnih tačaka sa istoimenom pjevaljkom. Ovog ljeta kad sam došla na more, prijavljivale smo se ja i sestra na recepciju, a recepcionerka će meni:"Da znate, uživo izgledate mnogo drugačije nego na televiziji".
Zvao me malopre neki nepoznati broj, ja se javim, kad ono čovek mi peva i ajde, dobro, ja odlušam, prekine on i minut kasnije stiže poruka ''Auuu pa ja sam pogrešio broj ahahaha izvini, evo, može još jedna samo za tebe ko god da si?''
Ulepšao mi je veče!
Na jednom festivalu jedne godine, dečko i ja smo pijuckali pivo i slušali muziku. Obzirom da nam je ponestalo piva, moj dragi kako i sledi ode po novo. U međuvremenu sam sama đuskala- kada mi je prišao potpuno nepoznat dečko i počeo startovati iako standardnim vrlo simpatičnim frazama, nemajući pojma da moj dragi stoji iza njega neko vreme i slusa- i ne, nije bilo batina niti vređanja, moj dragi mu se uljudno zahvalio što smatra da je njegova devojka divna, i kako su istomišljenici častio ga pivom. E to je muškarac.
Sa 17,5 godina ostala sam trudna a sa dečkom sam bila u vezi dvije godine, odmah smo zaključili da želimo da to malo stvorenje zivi jer je plod naše ljubavi iako sam ja krenula u 4.razred a on bio I god.faxa.Prošli smo dosta teških trenutaka, bukvalno preživljavali. Prije par dana smo proslavili 8. godišnjicu braka, oboje smo završili fax, imamo posao a naš SINČINA uskoro slavi svoj osmi rođendan! Najviše volim svoje momke, imam 26.godina i smatram da sam totalno ostvarena i sretna žena!
24.9. Danas bi joj bilo 26 godina. Prije 4 godine krenuli smo na njenu vikendicu gdje smo trebali sa prijateljima proslaviti njen rođendan. Vozili smo se uz neko brdo sa oštrim i nepreglednim krivinama, kada je iz suprotonog smjera naletio kamion koji je sjekao krivinu gazeći više od pola moje trake. Pokušao sam ga izbjeći ali vidjeviši da neću uspjeti odlučio sam da se skolonim bar toliko da udari samo moju stranu da bih nju sačuvao. Ja sam preživio sa višestrukim prelomima, ona nažalost nije. Danas u novom društvu niko ne zna šta se desilo i nikome nikad nisam ispričao. Slušam rock i metal. Nosim crni kožnjak, crne majce i imam kratku i urednu kosu. Svi mi govore da sam preozbiljan. Drugarica mi je rekla jedne prilike da sam hladan ko kamen, malo pričam, nikad se ne smijem. Kad kući dođem bezbroj puta premotam istu scenu u glavi. Kako bih volio da sam to bio ja umjesto nje, kako bih volio da sad mogu pustit onu mušku suzu, a i sa njom ovu dušu.
Bio sam sedmi razred osnovne škole i zamolio sam majku da ne idem u školu idući dan, jer bi htio da duže spavam. Smarao sam je čitav dan i rekla je da može. Nisam joj vjerovao. Ustao sam kad i inače, a na stolu bi me u sedam ujutro čekao doručak. Taj dan ga nije bilo. Pucao sam od sreće jer neću u školu, vratio se u krevet i od silne sreće nisam mogao da spavam. Obukao sam se i otišao u školu. Idiot.
Upoznala sam ga prije pet godina kada sam došla u Švedsku da otpočnem novi život. Meni je trebalo državljanstvo, a njemu novac, i tako je sve počelo. Nije mi bio samo običan cimer i bračni drug iz koristi, bio mi je mnogo više. Provodio je sa mnom vrijeme, pomagao mi oko učenja jezika, čitao mi, smijao se i plakao zajedno sa mnom, pružao mi podršku, jednom riječi, bio mi je najbolji prijatelj. Prošlo je tako dvije godine i par mjeseci prije nego što smo trebali da se razvedemo, teško se razbolio. Karcinom pluća u poodmaklom stadiju. Ostala sam uz njega do kraja, kao što je i on bio uz mene, kada mi je pomoć i podrška bila najviše potrebna. I danas, skoro tri godine poslije njegove smrti, često ga sanjam i nedostaje mi. Boljeg prijatelja u životu nisam imala. Zauvijek će ostati u mom srcu.
U prvom razredu osnovne, sjedili smo u grupama i ja sam sjedila nasuprot jednom dječaku. Pošto sam ko fol htjela da ga upoznam, udarala sam ga nogama ispod stola. Posle par minuta on je rekao "Kako se zoveš?", ja sam odmah sa osmijehom na licu odgovorila "Lejla, a ti?". A on se ladno okrenuo, i rekao "Učiteljice, Lejla me udara ispod stola".
Svojoj najboljoj drugarici sam sa za 20.rođendan kupio rokovnik. Prema spoljnem izgledu je to bio običan rokovnik, ali pravi poklon je bilo ono što je pisalo u njemu. Potrudio sam se da sve osobe koje joj nešto znače u životu napišu nešto o njoj u rokovnik, neku zajedničku šalu, neku staru uspomenu. Bilo je to nekih 50-ak ljudi. Krenuo sam naravno od njenih roditelja, sestre, brata, prijatelja itd. Na jednoj stranici je stajalo to što je ta osoba napisala, a na drugoj njena slika. Ona se oduševila ovim poklonom. Dokaz da poklon ne mora da bude skup, samo treba da imate dovoljno mašte i volje da uradite nešto slično za osobu koju volite. Inače, ta najbolja drugarica mi je danas devojka. :)
Pre par dana sam pio sa drugarom, bila je neka tužna pesma,i video sam da su mu krenule suze (raskinuo je sa devojkom koju i dalje voli). Ustao je od stola i otisao iz kafića. Otišao sam posle par minuta kod njega, i video ga kako plače. Ja tu onako malo zagrejan počeo da ga tešim, i počnem i ja da plačem (obično mi suze ne krecu tako lako). On me je zagrlio i rekao mi da sam mu najbolji drugar. Posle sam još više plakao.