Do pre neku godinu bio sam krupniji dosta nego što sam sada. Dve omanje drugarice su htele da uđu u moju jaknu obe i zakopčaju se. Zima, -20 i kusur. Uđu one u jaknu, zakopčaju ali da izađu i da se raskopčaju teoretske šanse nema. Reko ajmo do mene kući, pa ćemo tamo da smislimo nešto. Kako smo ulazili na vratima se stvori ćale koji je čuo galamu. Reko ćale, vodim ti snajke, neraspakovane.
Toliko momaka me je pitalo da li treba da skinu svoju jaknu/duks da mi daju, nikada nisam htela, iako sam se smrzavala. Čekam onog koji će sam skinuti i staviti preko mene.
Udarilo me auto na pešačkom prelazu. Od siline udarca o beton slomio sam vilicu, a sam udar auta mi je slomio dva rebra. Vozač se toliko uplašio i potresao da je seo pored mene na asfalt, zagrlio me i počeo da plače. Nije hteo da me pusti ni kada je hitna došla, sa mnom je otišao u bolnicu i presedeo cele noći kraj mog kreveta zajedno sa mojima. Ćale je hteo da ga tužimo, ali ja nisam pristao. Čovek je žurio tog dana jer ima bolesnu ćerku i od kuće su ga zvali da hitno dođe, vidi se da je namučena i dobra duša i sve sam mu oprostio. Ponekad sa njegovim sinom izađem na piće, odem kod njih na ručak i ne pamtim da sam ikada upoznao toliko prijatne i blage ljude.
Napisala sam status na facebooku ''Nekada sam spavala u njegovoj majici, a sad njom brišem prozore'', majka je napisala komentar: ne laži, i dalje spavaš u njoj, a prozore svakako nikad ne pereš. Promenila sam joj šifru.
U jednom danu sam diplomirala, saznala da će roditelji da mi kupe auto i čovjek mog života me zaprosio. Mislila sam da se tako nešto dešava samo u filmovima.
Izgubila sam bebu u četvrtom mesecu. Sve je bilo u redu, i onda na rutinskom pregledu nisu mogli da nađu otkucaje srca... Prvo su probali doplerom, ... pa ništa... onda se sestra osmehne, i kaže: "sve je u redu, verovatno aparat nije dobar"... onda je izašla, vratila se sa još jednom sestrom... dok su njih dve prelazile aparatom po mom stomaku, ja sam samo čula svoje otkucaje srca, toliko glasne, da je sve ostalo utihnulo.... znala sam da mog anđela više nema... Onda su doneli i ultrazvuk. Došao je i lekar, i počeo da mi snima stomak.... posle 15 sekundi je samo pogledao u sestre i ništa nije rekao.... ja sam počela da jecam.... Niko ne zna šta se dogodilo...
Išla sam na kiretažu posle 3 dana i dok sam bila pod anestezijom sanjala sam ga.... imao je oko 3 godine..... išao je prema nekim vratima, okrenuo se, osmehnuo se, mahnuo i nastavio dalje.... imao je plavu kosu i pantalone na tregere.... ličio je ne mog muža...
Posle biopsije mi je lekar rekao da je beba bila dečak.
Zbog jakog pljuska danas, stala sam kod stare robne. Pored mene je stala mala devojčica, romkinja, jako slatka, u nekakvim dronjcima, koja je u rukama držala kutiju sa picom. Sela je na pločnik, zasukala rukave i krenula da jede. Kraj nje je seo pas lutalica i gledao u njenu picu. Ona je prelomila picu na dva dela, veći dala psu, a manji pojela. Bila sam zapanjena, jer iako nema puno ona i to podeli.
Ortaci su me prozvali papučom zato što me devojka pozvala, dok sam bio u kafiću sa njima, da je od posla dobacim do kuće jer taksi nije nailazio, a kiša je padala. Otišao sam naravno i to trčeći. A ovi me od tog dana pa sve do danas nazivaju papučom. Iskreno, ne trebaju mi takvi prijatelji.
Udala sam se odmah poslije srednje škole. Prva godina je bila kao u snu, imala sam divnog muža, volio me i pazio i kao krunu naše ljubavi rodila sam godinu dana kasnije dijete. Ali naša je sreća bila kratkog daha. Moj muž se razbolio i ma koliko bolilo morala sam se pomiriti sa gubitkom. Nije to bilo lako. Imala sam 21 god. i bila sam udovica sa bebom. Nisam znala šta ću sa sobom,sve dok jednog dana nisam pogledala svoju ćerku i rekla sebi: hoću nešto da joj obezbjedim, neću da zavisimo od baka i deka. I tako sam upisala fakultet. Nije bilo lako,ali zanimljivo svekar i svekrva su me podržali i pomagali i na tome ću im biti beskrajno zahvalna,dok su moji roditelji govorili da se manem ćoravih poslova i da čuvam dijete,da od toga nema ništa i da je to prevelik zalogaj za mene. E pa nisu bili u pravu, ja sam danas inženjer elektrotehnike,imam siguran posao i egzistenciju za svoje dijete. Zato,ljudi ne odustajte nikad u borbi, pogotovo ako imate za koga da se borite.
Kupio sam auto na daljinski i stalno stavljam hrcka na auto i vozim ga po kuci, imam 22 godine.