Saznao sam da me je devojka prevarila. Pravio sam se lud sve dok nam nije bila godisnjica, a tada sam joj kupio najlepsi poklon sa najlepsom kutijom i masnicom. U kutiji je bila pedala od starog bmx-a....
Moj mali rođak(3) mi je pre neki dan došao sa novčanikom i rekao:"Daj mi nešto sitno?" Ja mu dam svu siću iz novčanika(srećna što ću je se otarasiti) i pitam ga šta će mu, a on kaže: "Hoću da kupim mami makarone, ona voli makarone". Šta ti je ljubav deteta...
Moja mama ima sestru bliznakinju, a tata brata blizanca. Kada sam bila mala nisam bila sigurna ko je ko.
Govorim tečno 3 jezika: engleski, njemači i talijanski. Latinski i španski znam polovično. Od arapskog znam slova. + Moj maternji. Imam 16 godina.
Mnogo volim svog oca, napravio je me sa 17 godina to je bila neka srednjoškolska kombinacija "za jedno veče", sa mojom kevom koja nije preživela porođaj, moj otac nije ni znao da je trudna, živeo je u drugom gradu. Saznao je od roditelja moje majke da ima dete, nekao se izborio kod njegovih da me prihvate. Uprkos tome što je bio mlad, išao u srednju školu, studirao, on je uvek imao vremena za mene. Sada imam 16 godina i mislim da je najbolji otac na svetu! A i vrh je kada mi dođe na roditeljski, a on najlepši i najmlađi, sve moje drugarice se pale na njega.
Kad mi kaze: ''Ja se ne derem, ja tako pricam." Pa opalim ti samar jer ja te ne udaram, ja se tako pozdravljam.
Drugar i ja u gradu pre neko veče, i oko 2 ostanemo bez para, sve smo popili. I mi sednemo ispred neke poslastičarnice i počnemo da pevamo. I posle sat i po vremena, masa nam dala ukupno oko 700 dinara. Bili smo srećni kao mali majmuni, i krenuli do kafane ponovo. I onda smo videli čoveka koji svira gitaru već 2 sata, i u onom koferu mu bednih 100 dinara. Uzeli smo onih 700 dinara, stavili mu kao bakšiš i otišli 3 puta srećniji.
Bio sam kod najbolje prijateljice, radila mi je palačinke, pošto sam osjećao neš više prema njoj htio sam ju pitat za vezu, dok je radila palačinke i čekala da se jedna strana speče, okrenula se i počela pričat sa mnom, u jednom trenu došao sam do nje i zagrlio ju, držeći ju za ruke pitao sam je "Hoćeš li biti moja" u tom trenu, požar iza nas je uništio trenutak, palačinka je izgorila te smo nas dvoje počeli paničarit, dok smo čistili kuhinju rekla je potiho "Da" i eto već smo dvije godine skupa i svaki put za godišnjicu pečemo palačinke i pustimo da nam jedna izgori. ;)
Godinama se mučim sa svojom kćerkom, od rođenja joj je ustanovljena cerebralna paraliza. Nema te bolnice i banje koje nisam obišla, samo njoj da bude bolje. Pošto je bila izolovana od društva i naviknuta samo na bolničko osoblje, shvatila sam da mnogo grešim i odlučila da je izvodim svuda. Od rođendanskih proslava, do parka i igraonica, svugde idemo! Stekla je puno drugara. Niko joj se nije podsmevao, niti upirao prstom u nju, sva deca su je odmah prihvatila. Postala je drugo dete, mnogo srećnija i nasmejana, raduje se svakom danu. Bolje priča, više razume. Pre nekoliko nedelja okupili su se njeni drugari u parku, izvukli je iz kolica i držali da bi mogla da hoda sa njima, ja tu sreću na njenom licu ne mogu da vam opišem. Svakog dana su činili isto, pomagali joj i hrabrili je. Danas je načinila prve samostalne korake. Hvala toj deci i hvala njihovim roditeljima! Ne znam kako da im se zahvalim, mojoj sreći nema kraja zahvaljujući njima! Dobrota još postoji, ima nade za nas!
Kada neko pogriješi jedno slovo u riječi, provjeravam na tastaturi da li je to slovo blizu onog koje je ispravno.