Jednom sam na rođendanu kod druga kao dvanaestogodišnjak zavio dva sendviča u salvetu da niko ne vidi i odneo majci kući. Bili smo tada jako siromašni!
Pre nekoliko meseci mogla sam da umrem na najbanalniji mogući način. Zapravo uzela sam šerpu, skuvala kamilicu i parila lice. Kad sam završila sa parenjem lica, odlučila sam da zagnjurim (valjda bi mi to pomoglo licu, šta znam, budala) i šta se desi - glava mi se zaglavi u maloj posudi i ja počnem da se davim. Da mama nije naišla i odglavila me, udavila bih se U ŠERPI.
Radim u kladionici već dve godine.Skoro svakoga dana mi dolazi jedan siromašni dekica da odigra tiket za 20 dinara. Uglavnom ne dobija, iako mu dobitak ne prelazi 500 dinara. Kada je jednom došao da mu proverim tiket, nisam imao srca da mu ponovo kažem da nije dobitan. Dao sam mu 5.000 dinara i rekao da je jubilarni uplatilac i da mu se dobitak udesetostručio. Pošto je bilo jutro otišao je, kupio mi je burek, jogurt i cigarete. Kada sam video osmeh na njegovom licu koji je bio ne toliko zbog para, već zbog časti, osetio sam se najlepše u celom svom životu.
Kad sam zadnji put brojao u kesi od smokija je bilo 112 komada. Danas brojim i ima 84. Gde će vam duša?
Sedim ja u busu i prilazi mi jedna starija žena, ja da budem kulturna pitam je da li hoće da sedne, ona odgovara "pa naravno, nećeš valjda ti sedeti". Samo sam se nasmejala, rekla "izgleda da hoću" i vratila slušalicu u uvo.
Moj dečko i ja se isto zovemo i prezivamo. Pozdrav od Vanje Jovanović i Vanje Jovanović. :D
Zet mi je u SAJ, cijeli tim je jednom ušao u kuću kao pretres... Mi svi zaprepašćeni (majka,otac i ja), kad u jednom momentu izlazi sestra iz sobe i svi kao meta pronađena, meta pronađena. Onda je on lepo kleknuo i rekao joj: "Pošto je moja dužnost da privodim, želim da tebe privedem za cijeli život. Ana hoćeš li da budeš moja žena?" Ja sam mislila da sam u nekom filmu, a onda sam shvatila koliko je voli i koliko je blesav. :)
Cura i ja na putu kroz Iran mjesec dana. Predivna zemlja i još bolji ljudi. Na odlasku na aerodromu šok, kažu nam kako su nam vize istekle i kako moramo natrag u Teheran produžiti ih. Oboje u šoku, para skoro pa i nemamo, kao u snu. I stojimo tamo, pojma nemamo što da napravimo. I priđe nam jedan Iranac i pita što nam je, zašto smo tužni. I mi mu rekli o čemu se radi. Tip nas poveze do grada do svoje kuće, nahrani nas, prepusti nam svoj krevet. Ujutro zovemo ambasadu, ljudi jako ljubazni, pomogli nam i riješimo vize i karte. Ali za dva dana kasnije. I naš Iranac nas primi kod sebe dva dana, ne želi ni čuti da išta platimo i još nas malo provede po gradu i vrati na aerodrom.
Sreo sam dobrih ljudi u svom životu, ali ovo je nešto posebno.
Dijagnostikovana mi je leukemija 17. prošlog meseca, tj relaps bolesti. Bolest je takva da iziskuje totalnu izolaciju, smešten sam u "blok". Malo ljudi zna za ovu moju situaciju, porodica i najbliži prijatelji. Ono što hoću da kažem je..Moj rođeni brat, student i zaposleno lice, pored svih obaveza što ima uspeo je da organizuje iznenadnu posetu za 'moj' doček.. Sve je počelo tako što me je zavlačio 7. dana gde će, kako će da provede Ng, isto to vredi i za moje roditelje..te vamo će, te tamo će..uglavnom.. zajedničkim trudom i upornošću uspeli su da izmole od obezbeđenja do doktora da se to ipak nekako izvede. Probudili su me malo posle 00:00, rekli su mi da odem do nekih vrata i da ih otvorim.. što sam i učinio.. taj prizor, ta sreća, njihov izraz lica i uplakane oči u kojima sam se jasno mogao ogledati nikad neću zaboraviti. Plač je usledio, normalno. Mojoj sreći nije bilo kraja. Ovim putem im se zahvaljujem na ljubavi i podršci što mi pružaju sve ovo vreme. Obećavam da ću pobediti ovaj rat, VOLIM VAS! <3
Pre 20 godina pošle smo u prvi razred, ona i ja. Zajedno išle svega jedno polugođe. Iako smo isto godište, brže je shvatala stvari oko učenja i uvek bi mi bezuslovno pomagala. Roditelji su joj radili u inostranstvu, imala je svakakve igračke i slatkiše koje mi je uvek davala. Bila je bez trunke sebičnosti i ljubomore, moja najbolja drugarica. A onda, jednog dana se razbolela i prestala da ide u školu, u klupi sam sedela sama. Njeni su je vodili i preko zbog lečenja. Dobila je leukemiju. Sa 7-8 godina nisam shvatala šta je to, ali neke slike nikada neću zaboraviti. Slike njenog osmeha kad smo zajedno, kada joj je opala skroz kosa i nosila je periku kako se ne bi osećala loše zbog gubitka kose, a onda bismo se smejale kada bi skinula periku i stavila je meni. Ne sećam se koliko je dugo to trajalo, ali se sećam jutra kada me je majka spremala za školu, zazvonio je telefon, majka je opsovala i rekla da je umrla. Izgubila sam je. A ona meni i posle 20 godina i dalje fali, život bih joj dala.