Rođak kupio vikendicu i platio čovjeka da mu pokosi 7 duluma trave od prošle godine. Nas trojica smo pokošenu travu odlučili zapaliti jer je previše posla a trava nekvalitetna. Udaljili smo travu od voća, poredali u krug i odmaknuli jedno 2 metra od bašte, šume, komšija itd. Napravimo da vatra ide unutra a ne vani. Vjetar bio slab. Mi smo vilama gasili onu sitnu vatricu da se ne širi vatra. Vatra je bila visoka 4 metra a dima je bilo tonu. 5komšija pita treba li voda, šlauf, vatrogasci. Hvala ne treba. Sve je pod kontrolom, od početka do kraja. Komšije koje ne pričaju međusobno su se pomirili. Meni je ovo događaj godine.
Uvijek me zanimalo gdje odu djeca iz Doma za nezbrinutu djecu kad napune 18 godina. Zamislite njihov strah, moraju izaći na ulicu i ko se kako snađe. Kao odrasloj ženi, meni je to nehumano a i jako opasno za njih. Gdje odu, kako se snađu, voljela bih da napišete u komentarima svoje priče.
Spavala bih sa ocem dece koju čuvam (dadilja sam). Ako nešto započnem, njegova žena će da me otpusti i izbaci napolje, a posao i besplatan smeštaj su mi potrebni jer studiram.
Žene, ako imate bebu ili malo dijete, i ne možete naći nekoga da vam ga čuva ili vas zamjeni - nenaručujte se na tretmane. I ja svom djetetu pokušavam zaraditi za kruh. Strašno koliko omalovažavate druge i nemate empatije za ništa jer eto imate 'bebu'. Pljujte sada slobodno što pokušavam zaraditi djetetu i sebi za život dok se nekome fućka. Prejadno.
Meni nije jasno odakle ženskom polu ideja da muškarac mora da im kupuje poklone? Ja sam bila u dugim vezama i nikad mi nije pao na pamet poklon, sramota bi me bilo i da tražim to. Čuj godišnjica - aj ne rise..
Mnogo volim da putujem, ali nažalost sa svojom platom ne mogu da omogućim i pristojan život (hrana, garderoba, računi itd.) i skupa putovanja. Zato sam počela da svu hranu kupujem na akcijama i da pripremam kod kuće, da uz standardni posao preprodajem knjige, rasađujem i prodajem cveće, ali i da garderobu kupujem kao polovnu preko internet sajtova. Rodbina, prijatelji pa i poznanici me stalno ispituju odakle mi novac, kako ja mogu i da se obučem i putujem i imam sve sa jednom državnom platom… Sram me je da kažem da kupujem polovno, sram da kažem da odsedam u sobama u stanu koje dele kuhinju i kupatilo, sram me je što pošteno živim i zarađujem, ali njih nije sram da guraju nos gde mu mesto nije.
Zanimljivo je da sam prije izbjegavao konflikte radi mira, a sada ulazim u konflikte radi SVOG mira.
Prenamijenili smo restoran u Austriji da bude 18+. Sve je manje više isto kao i prije samo nema djece, nakon par mjeseci morali smo uvesti rezervacije.
Smatram da bi nepušači trebali dobiti pauzu od sat i pol jer nije fer da ovi drugi rade pauze za pušenje svakih sat vremena.
Bio sam mladić pun snova i ambicija, zaljubljen u devojku koju sam smatrao svojom sudbinom. Naš odnos bio je čista magija, ali jedno popodne, dok sam čistio ormar, pronašao sam stari dnevnik. Radoznao, nisam mogao da se suzdržim i otvorio sam ga. Svaka stranica otkrivala je njene misli, ali u jednom trenutku naišao sam na odlomak koji me je zapanio – opisivala je noć u kojoj je spavala s nekim drugim. Osećaj bola me je obuzeo. Kako je mogla da mi učini ovo? Da li je ikada stvarno volela mene? Suze su mi navrle na oči dok sam zatvorio dnevnik. Mislio sam da će mi istina doneti mir, ali me je odvela u duboku tminu sumnje. Na kraju, shvatio sam da ponekad, ono što ne znamo može biti lakše nositi nego istina koju ne možemo promeniti. Da li ću moći da joj oprostim? To pitanje ostaje bez odgovora, a vreme će pokazati hoću li pronaći put ka isceljenju ili ću ostati zarobljen u prošlosti.