Ne znam više kako dočarati drugarici da postoje dnevni i noćni parfemi, te da ne može noćni i zimski parfem stavljati na litre u sred toplog ljetnog dana.
Iskreno, kada mu pogledam slike, nemam pojma kako je taj lik uspeo da me zavede… E onda se sve zakomplikovalo jer su naša “noćna druženja” vrhunska, a toga ne želim da se odreknem, dok s druge strane ne mogu da budem s njim ni u kakvoj vezi jer nemam emocije, a i nekako nije moj nivo. Pritom smo i oboje jako temperamentni i dominantni, što je u spavaćoj sobi dobitna, a u dnevnom svetu katastrofalna kombinacija. No contact je svakako jedino pravo rešenje, ali nema mu ravnog u krevetu….
Sa 29 godina sam shvatio kako u muškim tako i u muško ženskim odnosima možeš da se družiš sa ljudima koji se nalaze samo u istoj finansijskoj situaciji.
Cimer trebao otići komšiji na žalost (umrla mu žena) a ja mami na rođendan. On je svoj poklon stavio u moju veliku kesu, a moj u svoju malu, pa smo zaboravili da je zamijenjeno. Komšija je mršav a mama debela. Odnjeo je komšiji od 80 god kuhinjsku vagu, jako lijepu žensku ljubičastu košulju, ženski parfem i žensku rozu pidžamu sa medvjedićima i srcima. A ja sam mami na rođendan donio: malo veću i čvršću drvenu lepezu, ogledalo sa postoljem, bombonjeru, kafu 3u1, banane i hanzaplast. Sad mama i komšija piju kafu, mjenjaju poklone. Uspjeli smo nasmijati komšiju. Inače, on se nije godinama nasmijao.
Neke stvari je teško shvatiti kad odrastaš u njima plus kad slušaš priče o tipičnom balkanskom tati itd. Tek s 25 godina vidim da nikako nije normalno da se ja ustručavam ući u dnevni boravak kad je moj tata tamo, da ne želim izaći vani kad je on vani. Ja se bojim tog čovjeka i pozdraviti jer se bojim da ću nešto pogrešno reći. Ja sam normalna osoba koja super funkcionira u društvu, a u prisustvu osobe koja mi treba biti najbliža zablokiram i ne znam se ponašati i želim samo pobjeći. Uvijek osjećam neki njegov podsmijeh, čekam neku ružnu riječ, čekam neku kritiku. Čak i kad je ne čujem pretpostavljam da on o njoj razmišlja. Dok je on na poslu slobodno hodam kroz kuću, kad je on tu budem u sobi većinom. Volim doći svojoj kući i biti sa svojima, ali zbog njega mi to često prisjedne. Najgore je što osjećam ogromnu krivnju dok sve ovo pišem, jer to je čovjek koji je isto tako normalan član društva, pošten i vrijedan i radio je za nas cijeli život.
Šta je sa modom i ljudima danas. Juče na nekom festu, noć, svi nose papuče sa dva kaišića i na glavama neke kapice... Ja obukla haljinu i sandale sa malom štiklom. Komentari... je l' si se to spremila za izlazak u grad? Pa jesam, jer sam izašla, očešljala se, malo našminkala, haljina lepršava za leto, sandale sa malom štiklom. Kako ti nije neudobno? Meni je udobno. Zašto uvek tebi svi prilaze? Ne znam, pitajte njih.... Precrtaću još dve drugarice sa liste. To što vi pratite trendove i izgledate tako kao 90% beograđana, moj problem nije, ali mi jeste problem kad mi neko skače po mozgu bez razloga. Ne možete da budete kul u papučama kakve je nosila moja baba.
Odrasla sam u domu i tamo mi je odgajateljica rekla: uči dijete, samo te škola može spasiti. Bila sam 5,0 i sa 16 me uzeli hranitelji, zahvaljujući njima studirala sam skoro pa bezbrižno. Danas sam magistar inženjer i super mi je. Hraniteljima do neba hvala. Na poslu imam kolegicu koja je usvojila dva dječaka koji su katastrofa u školi, skoro pa su na rubu da ponavljaju godinu. Nije mi jasno, da kad ti pruže šansu ti se glupiras, nećeš da učiš, radiš..
Radim u inostranstvu i ljudi iz nekog razloga obožavaju da mi šalju svoje CV-ijeve da kao bacim oko na to. Mogu vam reći da mi je jasno zašto ljudi kukaju kako ne mogu da nađu posao ili da im treba neka veza. Za svaki CV se vidi da osoba nije potrošila ni 2 minuta da istraži koja su pravila za pisanje istog. Ljudi sa 25 godina iskustva prvo što pišu je koju su srednju školu završili, i skoro svaki CV počinju sa poslom koji su prvo radili i potpuno pogrešno hronološki ređaju. To je odraz nepismenosti i lenjosti naše nacije. Uvek je lakše kukati kako nema posla nego provesti više od 5 minuta praveći dobar CV.
Imam 21 godinu, i živim u velikoj porodici, nas je 7. Ali moja najomiljenija osoba u mom životu je moja prabaka (88).Ona je aktivna, ide u šetnju, rasprema, uređuje baštu, i veoma inteligetna osoba kao poput anđela je. Uvek od nje tražim savet, kad mi je najteže ona mi je tu da mi olakša, uteši,nikad se nije ljutila ako pogrešim. I znam da je stara i da je takav život, ali imam utisak da nikad neću imati takvu osobu kao što je ona, puna dobrote. Nadam se, da ste vi bliski sa bakom ili dekom koji su vam uzor.
S njim sam bila od osnovne škole, deset godina veze, bezbroj puta pisala svoje ime uz njegovo prezime u sveskama. Jučer sam se zvanično potpisala svojim imenom i drugim prezimenom. Mislila sam da sam preboljela ali... Bio je na svadbi a meni su ruke drhtale, zamalo da opet napišem njegovo prezime.